letnji susreti
Ja sam bio u Srbiji,
Srbija je na robiji.
(P. Pajić)
IVANA
Posle petnaest godina u Torontu došla sam u Beograd da vidim sestru i prijatelje a videla sam ovo.
DEJAN
… A toliko sam se radovao godišnjem odmoru i dolasku u zavičaj… Tamo u Malmeu, za kišnih i maglovitih dana, sanjao sam ovo leto u gradu svog detinjstva, i hlad lipe u našem starom dvorištu, i lenja popodneva na onoj klupi ispred kuće, i Olju na biciklu, i sveže večeri ispod milion banatskih zvezda, i hladan špricer „Kod Šace“ dok tamburaši kite bećarac, i sve sam sanjao…
Treće večeri po dolasku, slučajno sam odgledao Drugi dnevnik. Sutradan sam se spakovao i vratio u Malme…
ZDENKO
Kaj? Pitaš me zakaj sam dopelal u Beograd? Pa zipa, stari, jemam frenda ovde, super kit, Dorćolac, Zoran se zove, skupa smo mnogo toga prošli… Nema te sezonske štrumfete u Milni koju nismo startali i bacali liru i svašta, a posle išli na cugu i zatulumbali se do zore. Kužiš? E, dopelal sam k njemu, Zoranu, da skupa projdemo laki trening… Kak? Laki trening za Guču, a onda i za Beer fest na Ušću. Pa to je Srbija, ne? Posle, kad se apdajtujemo, opet smo „grobar“ i „bad blue boy“… Kužiš, stari moj?
DRAGAN
Da me čovek pita šta ću ja ovde! Šta mi je trebalo da klipšem hiljadu i po kilometara po onakvom čelopeku, da džedžim na šest graničnih prelaza, da se svađam sa Helgom, da smirujem decu, da ludim na vrućini? Šta mi je trebalo da dve nedelje odmora provedem u Beogradu? Zbog čega? Zbog moje Savamale? Zbog starog društva iz kraja? Zbog uspomena?
Jebiga, Savamale više nema – tu je sad svašta što zovu Beograd na vodi. Ni starog društva više nema – razbežalo se na sve četiri strane sveta pred ovim likovima s lažnim doktorskim diplomama i braćom na vlasti. Pred hordama osionih i beskrupuloznih kradljivaca naših godina… Naših života. Ostale su mi samo uspomene, uspomene na naš grad i naše vreme…
Kojih više nema…
MILICA
Bila sam brucoš te devedeset druge, želela sam da menjam svet, i Srbiju, želela sam svet bez ratova, i Srbiju, želela sam da Srbija bude svet… Svake večeri bila sam kod Terazijske česme sa Sašom, i Saša je želeo da menja svet, ni Saša nije želeo rat, bežao je od mobilizacije, zajedno smo pobegli od mobilizacije, u London…
I, evo me opet kod Terazijske česme, došla smo nakratko zbog nekih dokumenata i shvatila da se ovde ništa nije promenilo. Sedim kod „Moskve“ i gledam prolaznike – ljude i žene i decu i vidim da im nije ništa. Baš ništa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
