ZLATNO DOBA

KONTEJNER SA PET ZVEZDICA

Kao umorni svitac, trne još jedan olovni dan… Veče… Pale se oktobarski novogodišnji ukrasi po ulicama i girlande svetlucavih šara veselo se upredaju u decembarsko nebo osuto zvezdama… Kao i svake večeri, okupljamo se i prebiramo… Po našem kontejneru i našim uspomenama…

– Izvolite, dragi profesore…
– Samo posle vas, gospodine Aksentijeviću… Pa vi ste prvi razvili barjak slobodoumne misli naše ulice u tmastom poluvekovnom mraku komunističke diktature.
– Da, da, dragi prijatelju, bili su to nezaboravni dani bunta vaskolike rodoljubive i domaćinske Srbije… Oh, šta ja to vidim – jedan sasvim ovlaš oglodani jadac! Štrpnite malo pa da ga lomimo…
– Hvala, veoma ste ljubazni… Ah, evo i gospođe Kuzmanović… Nadam se da ćete se složiti da joj prepustimo onu tamo kožuru…
– Bolje ovaj okrajak kifle… Zbog holesterola, znate… I onaj tamo tetrapak jogurta, ako je ostao koji guc…
– Kad rekoste „guc“, vidim onde nedopijenu flašu rakije, nadam se da je domaća… Šta mislite da nazdravimo budućem povećanju penzija…
– Razmazićemo se: tu skoro pet hiljada, a uskoro i povećanje. Ali, hajde – živeli!
– Živeli!

OSVRNI SE U GNEVU

„Deca su otišla, odlazim i ja. Dosta! Ne želim više da čekam… Kanadski papiri su mi u tašni…
Ka aerodromu. Kroz ulice detinjstva, pored golih krošnji ispod kojih još lebde sećanja na prve ljubavi. Preko trgova i bulevara na kojima smo sanjali nadu. Ponela sam svoju staru pištaljku. I nešto uspomena na onu zimu…

Preko mosta. Osvrćem se i gledam svoj grad. Koji sad pripada drugima. Gledam svojih pedeset leta. I svojih dvadeset izgubljenih godina…

Zbogom, Beograde.

Laku noć, Srbijo…“

PLAČI, VOLJENA ZEMLJO

Mi…
Predsednik Srbije – Toma Nikolić.
Prva dama Srbije – Dragica Nikolić.
Predsednik Vlade Srbije – Aleksandar Vučić.
Predsednica Skupštine Srbije – Maja Gojković.
Šef poslaničke grupe vladajuće stranke – Aleksandar Martinović.
Šef poslaničke grupe najveće opozicione stranke – Vojislav Šešelj.
Narodni poslanik – Marijan Rističević.
Mi…