Aitor Gabilondo

Razgovarali smo s njim povodom premijere serije „Otadžbina“ u produkciji HBO koja je rađena po istoimenom književnom predlošku, romanu Fernanda Aramburua.

O tom romanu smo pisali pre četiri godine upravo na ovom istom mestu, doduše pod njegovim originalnim naslovom „Patria“ kad se pojavio u Španiji. Na srpski ga je prevela Vesna Stamenković, objavljen je ovih dana u izdanju Derete.

U međuvremenu se prodao u preko milion primeraka i preveden je na tridesetak jezika.

Teška i ozbiljna priča o dve porodice, o terorizmu ETA i njegovim posledicama, praštanju i pomirenju.

Traženju onog ljudskog i zajedničkog na obe strane.

Dve glavne junakinje romana Miren (njenog muža je ubio etara – španski naziv za pripadnika ove monstruozne organizacije kojoj je ubijanje običnog sveta po španskim gradovima i selima bilo nešto najnormalnije, a o iznuđivanjima, reketiranjima i ucenama da se i ne govori) i njena nekadašnja prijateljica Miren (čiji je sin etara) arhetip su jakih, odvažnih i hrabrih žena Mediterana koje postojano brane svoju porodicu kao ono do čega im je najviše stalo.

Aitor Gabilondo je sve to savršeno pretvorio u seriju od osam epizoda koju progutate.

Njemu politika i teme terorizma i korupcije nisu strane.

Imao je još dve ozbiljne i dobre serije.

„Vivir sin permiso“, koja se bavila trgovinom drogom, i „El Principe“ o islamskom terorizmu u Španiji, koja je bila zašećerena nemogućom ljubavlju između španskog policajca i muslimanke čiji je brat terorista, radnja se događa u dva autonomna španska grada na obali Severne Afrike – Seuti i Melilji.

Ne mogu da se setim da li je serija emitovana kod nas.

Aitor Gabilondo je ozbiljan scenarista, odlično vlada ovim zanatom, odlično razume i jezik TV serija i način na koji ih gledalac percipira.

Van španskog govornog područja za njega se malo zna, ali verujem da će „Otadžbina“ tu prazninu popuniti.

Ovaj Baskijac veoma je drag sagovornik kakav se samo poželeti može.

Morao sam da ga pitam i ono klasično pitanje, gde crpi inspiraciju za odlične scenarije i kako mu uspeva da teške političke i društvene teme tako dobro prenese na mali ekran (ima on još dobrih scenarija, ali ova tri su najviše odjeknula), dao mi je zanimljiv odgovor: „Mnogo toga urade novine i novinari. Kad o nekim događajima počne da se piše u štampi, to postaje deo kolektivnog imaginarijuma, o tome se priča u javnosti, a onda je meni kao scenaristi lakše da to koristim kao materijal za fikciju. Zahvaljujući novinarstvu to što sam ja stavio u scenario za običnog gledaoca nije nešto daleko i nepoznato. Dok gleda moju seriju, zna da je o tome već čitao nešto u novinama. Novinarstvo i novinari su čitaocima i gledaocima približili stvarnost, a onda je mnogo lakše to preobraziti u fikciju.“