Amos Oz

Nema značajnije nagrade koja ga je zaobišla osim Nobelove. U Izraelu čijem je osnivanju i proglašenju svedočio kao dete 1948. godine i u izgradnji jevrejske države učestvovao vladaju tuga, neverica, bol. Ozova biografija je obišla sve moguće novine, TV kanale, portale. Svi su se prisetili značajnih detalja iz bogatog mu života: osvrnuli su se na književno delo, mirovni i politički angažman – jednom rečju na sve ono što je radio i način na koji je delovao. Uvek je neprijatno i grozno pisati in memorijame, čovek se boji da nešto ne propusti, a istovremeno treba voditi računa da se ne podlegne šablonima i patetici koja je u ovakvim prigodama, izgleda, neizbežna. Trudim se da upravo to izbegnem i zato ću reći da sve ono što od Amosa Oza pročitah doživeh lično. Odavno je za njega rečeno da je „div pisane reči“.

To je sasvim tačno. Štivo koje je pisao istovremeno je i lokalno i globalno. Na kom god kraju planete da čitate neku od njegovih knjiga, prepoznaćete ono opšte, ljudsko, univerzalno. Činjenica je da niko od njega nije bolje poznavao Jevreje i Izrael, odnosno da budem precizniji: sve slojevitosti izraelskog društva, uključujući i podele, uspeo je da predstavi ostatku sveta i da ga za to zainteresuje. Kroz njegove knjige osim značajnih istorijskih ličnosti, neke od njih su mu bili i bliski rođaci, čitamo i priče o običnim ljudima kojima se zalomilo da budu svedoci i učesnici prelomnih istorijskih događaja. Svoju zemlju: Jevreje, Arape i sve druge narode koji na tom tlu žive je voleo, zato je umeo da bude i kritičan prema društvu u kome je živeo. Ono što se od Amosa Oza može naučiti jeste šta znači biti patriota u izvornom smislu te reči. To osećanje pripadnosti narodu i zemlji je prisutno u svim njegovim delima, ne isključuje drugog i drugačijeg, čak i onda kada je taj neko u očima većine viđen kao neprijatelj. Amos Oz nas uči dijalogu i poštovanju sopstvenog dostojanstva ali i dostojanstva onog drugog.

Na srpskom jeziku Laguna je objavila četiri njegove knjige „Moj Mihael“, „Priča o ljubavi i tami“ (piščeva autobiografija), „Crna kutija“ i „Juda“. Sve ih preporučujem za čitanje. Umeo je da uoči detalje koje je znao da smesti u opšti društveno-politički kontekst. Tako, u „Priči o ljubavi i tami“ na jednom mestu piše: „Hiljadama godina krvlju plaćamo svoju nepromišljenost, stalno i iznova padamo u ruke neprijateljima jer smo išli i ne gledajući kud gazimo. Tako su, manje-više, hodali ljudi u Jerusalimu. Ali zato u Tel Avivu! Čitav grad bio je jedan ogroman skakavac.

Poskakivali su ljudi, ali i kuće, ulice, trgovi, povetarac s mora, pesak, avenije, čak i oblaci na nebu.“ Mnogo njegovih knjiga još nije prevedeno na srpski, a trebalo bi. Najbolji način da se sačuva uspomena na Amosa Oza jeste nastavljanje s prevođenjem njegovih knjiga. Mislim da to izdavači treba da imaju na umu.