Angažovani Andrić

Obuhvaćen je period od 1944. do 1945. godine. Na ovaj način popunjava se ogromna praznina kada je reč o istraživanju Andrićevog života i dela, budući da je bilo mnogo onih koji su iz političkih ili nekih drugih razloga ovo razdoblje života Ive Andrića elegantno zaobilazili ili prećutkivali.

Kljakić i Peković ovu knjigu objavljuju u pravom trenutku kada se, čini se na prvi pogled, delo ovog neospornog klasika banalizuje. Počele su da se pojavljuju raznovrsne kompilacije njegovih dela sa nesumnjivo dobrom namerom da se Andrićeva književna zaostavština približi onima koji su ga zaboravili, ali i otkrije novim naraštajima koji, nažalost, sve manje čitaju. Izvesno je, međutim, da će uskoro Andrićev lik početi da nam se smeši sa šolja za kafu ili magneta za frižider.

Upravo ovom knjigom autori nas vraćaju ključu za bolje razumevanje prelomnih okolnosti u kojima je Andrić delovao ne samo kao pisac već kao društveno angažovani intelektualac. Knjiga je napisana stručno i ozbiljno, ali se, iako to autorima zasigurno nije bila namera, ovaj rukopis može čitati kao vrhunski politički triler u najboljem smislu te reči. Knjiga se, naprosto ne ispušta iz ruku od prve do poslednje stranice.

Peković i Kljakić otvaraju brojna pitanja, ali ne daju konačne odgovore već pozivaju na razmišljanje. Prvi put se pred javnost iznosi da je jedini srpski nobelovac, „koji je bio poznat kao antinedićevac“ i kome je bila „bliska ideja nacionalne borbe oličene u Ravnogorskom pokretu“, svojom voljom ušao u Savez komunista Jugoslavije. „Posebna zanimljivost knjige jeste dokument, faksimil partijskog dosijea koji se prvi put objavljuje i iz koga se vidi da je Ivo Andrić svojom voljom ušao u Savez komunista Jugoslavije“, rekao je Slobodan Kljakić na nedavno održanoj konferenciji za novinare. Andrić je upravo zbog ideje jugoslovenstva i obnavljanja života jugoslovenske zajednice, misli Kljakić, svu svoju intelektualnu snagu i znanje stavio na uslugu posleratnim vlastima u Beogradu, ispunjavajući na taj način svoje mladalačke snove. Iz tog dokumenta se, prema Kljakićevim riječima, jasno vidi da je pisac imao garancije priznatih intelektualaca Milorada Panića – Surepa, Marka Ristića i Dušana Kostića, kao i da je, pošto je to zahtevala procedura za članstvo u Savez komunista Jugoslavije, Andrić napisao autobiografiju, takođe prvi put dostupnu široj javnosti. Ovaj dokument iz 1952. godine donosi izjave Marka Ristića i Aleksandra Vuča o Andriću u vreme okupacije u Beogradu i njegovoj dobrovoljnoj izolaciji.

Andrić je u posleratnom periodu ulagao veliku energiju i savesno obavljao dužnosti člana Uprave Udruženja književnika Srbije, predsednika Saveza književnika Jugoslavije, narodnog poslanika, potpredsednika Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija – SSSR, člana Upravnog odbora Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija – Francuska i mnoge druge društvene funkcije.

Autori u predgovoru knjige čitaocima poručuju da su svesni činjenice da uprkos uloženom trudu „nisu uspeli da obrade sve Andrićeve tekstove, kao ni različite izvore o njemu i njegovom delu, pošto je reč o vrlo razuđenoj i bogatoj građi“. Prema njihovim rečima „potrebno je zbog mlađih naraštaja predočiti i nešto širi prikaz društvene, političke, ideološke i kulturne scene onog vremena, pošto se tako jasnije sagledavaju burno i protivrečno posleratno vreme i Andrićev desetogodišnji angažman“. Zato je, dodaju oni, bilo potrebno da ukrste hronološki i tematski pristup istraživačkoj građi. Kljakić i Peković su kazali i to da je ovo njihovo istraživanje poziv mladim istraživačima da se posvete budućim izučavanjima Ive Andrića, njegove ličnosti i dela. „Angažovani Andrić“ koga su nam autori predstavili poduhvat je vredan poštovanja i obaveznog čitanja.