Bol nema ideologiju

            A iznad svega je pisac zainteresovan za nove gradove i nova iskustva, pisac bogate kulture i raskošnog umeća, pripovedač moćne imaginacije i istraživač s nesvakidašnjim smislom za detalj. Izdavačka kuća Arhipelag objavila je njegov roman „Fuga o ljubavi“ i zbirku putopisnih eseja „Gradovi u kojima umine bol“ (u čijim su odlomcima mogli da uživaju i naši čitaoci). Odlične prevode obe knjige potpisuje Biljana Isailović. U razgovoru za Danas sa njim pričamo o bolu bez koga ne postoji ni život, baš kao što je to u jednoj sentecni rekao naš nobelovac, koji je opet našem sagovorniku omiljeni pisac sa ovih prostora. Razgovaramo i o ulozi crkve u španskom društvu, tranziciji koja se u njemu odigrala, kulturi kao zaštitnom znaku Španije.

            

U svojim knjigama pišete o bolu i sećanju. Da li je nužno iskusiti bol da bismo se suočili sa prošlošću i greškama iz prošlosti kao, recimo, u vreme frankizma u Španiji?

            – Bol nema ideologiju, bol je ljudsko osećanje, jer i sam život počiva na bolu, bolu na samom rađanju, bolu u času smrti. Bol je postojao, postoji i postojaće. Dato nam je da proživimo koju godinu više ili koju godinu manje, ali niko nas neće poštedeti bola od smrti, od nepoznatog. Nećemo znati ni motiv ni razlog. U suštini ni ne znamo zašto dolazimo i odlazimo sa ovog sveta. Ono što se najviše približava tom razumevanju i opravdavanju tog bola jeste kultura. Kultura je stolećima to postizala na dva načina. Prvo kroz veru, zato su i osnovane religije, veru koja je nepobitna. A ima nas koji to nastojimo da dostignemo razumom: kroz mišljenje, iskustvo, potragom za znanjem pokušavamo da se približimo kompleksnom i teškom razumevanju života koji bez bola ne postoji. Kao što padaju kiša i sneg ili duva vetar koji jesu deo prirode, bol je još jedan njen deo.

            

 Kada već govorimo o tome, učestvovali ste u procesu španske tranzicije. Kako se u tamošnjem društvu dogodila promena celokupnog društvenog i kulturnog konteksta?

            – Tranzicija je trajala nekoliko godina i zahvatila je nekoliko generacija. Svi građani su shvatili da je bilo mnogo ratova, previše mrtvih, mnogo bola i sukoba, da bi se i dalje išlo tim putem. Postignut je sveopšti konsenzus o potrebi da se uspostavi država koja neće proganjati ljude zato što misle ovako ili onako. To je postignuto. Nije to večno dostignuće. Jer ništa što ljudi rade ne traje večno. Za ta dostignuća se treba i dalje boriti u skladu s vremenom. Danas, uz sve uspone i padove, lutanja i pronalaženja, napredovanja i nazadovanja, demokratija je za Španiju najvažnija i ključna za njen razvoj, napredak i boljitak.

           

U Frankovo vreme crkva je bila veoma uticajna. Kako je izgledao dijalog između crkve s jedne i ostatka društva s druge strane?

            – Prema važećem ustavu Španija je laička država. Crkva ne učestvuje u državnoj vlasti. Svakako da ima uticaja na društvo, ali ne i na vlast. Crkva se bavi onim čime i treba: brine se za duše svojih vernika i ništa više. S druge strane, političke stranke u okviru ustava i zakona se trude da rade na dobrobit građana.

            

 U vladi Horhea Luisa Sapatera bili ste ministar kulture, bili ste i direktor Instituta Servantes koji je zadužen za promovisanje španske kulture u svetu. Mislite li da je kultura zaštitni znak Španije?

            – Kultura je najveći i najbolji zaštitni znak Španije. Pre svega smo prepoznatljivi kroz jezik koji u svetu govori preko pet stotina miliona ljudi, štaviše, po rasprostranjenosti je odmah iza engleskog, naravno, ako se ne računa kineski ili hindu koji su omeđeni svojim geografskim zonama. Engleski i španski su rasprostranjeni svuda. Institut Servantes predstavlja identitet po kome smo prepoznatljivi u svetu. Servantes, Velaskes, Surbaran, Muriljo, Pikaso, Dali, Bunjuel, Oktavio Pas, Borhes, Karlos Fuentes, Mario Vargas Ljosa i mnogi drugi deo su identiteta nas Španaca i hispanoameričkog sveta. To jeste naša kultura. A Institut Servantes je najbolje predstavlja. Ali ne treba zaboraviti ni muzeje, nacionalne biblioteke, arhive, kulturnu baštinu.

            

 Volite da čitate Ivu Andrića. Šta mislite o našoj književnosti, šta vam se u njoj dopada?

            – Njega između ostalih. Sve zemlje imaju nacionalnog pisca. Za mene je Ivo Andrić nacionalni autor par ekselans. On je ključni autor koji objašnjava istoriju ovog regiona kroz prizore iz svakodnevnog života svojih likova. Pripoveda o verama, običajima, raznovrsnim istorijskim menama, običnom životu. Srbija ima još velikih pisaca poput Danila Kiša čije je pisanje mnogo ličnije. Svako od njih ima svoje mesto, svako od njih piše u skladu s vremenom i sopstvenim senzibilitetom poimanja života i književnosti. Danilo Kiš je putovao Španijom, a Ivo Andrić je pisao o Španiji. Dvadesetih godina je radio u Jugoslovenskoj ambasadi u Madridu i pisao je o Goji i mnogim španskim temama. U romanu „Na Drini ćuprija” predivno objašnjava istoriju Evrope. Jer Srbija i ovaj deo Balkana jesu taj most između Istoka i Zapada, i taj most na Drini upravo i jeste most između istoka i zapada, tu se ocrtavaju sukobi između dve strane sveta, sukobi u Evropi kroz stoleća, problemi kultura, religija, rasa, sukobi mišljenja. S jedne strane govori o tome koliko je suživot težak ali i nužan. Jer drugog načina nema. Suživot je najvažniji, jer naša planeta Zemlja je malo mesto za život i postaće još tesnije. Ako se ne naučimo na suživot, uništićemo je i na kraju neće ostati mesta ni za koga.