Britanija boje duge

Trude se i uspevaju, manje ili više, da vode dijalog sa državnim i društvenim institucijama koje su dužne da svim građanima bez razlike obezbede uslove da ostvare svoja ljudska prava. Koliko u tome imaju razumevanje većine teško je reći, a postavlja se pitanje iznalaženja rešenja kako da se na pravi način pristupi tihoj većini čije se razumevanje i eventualna podrška očekuju. Budući da smo društvo u tranziciji, put do međusobnog upoznavanja većine i ugroženih manjina, iz koga će se izroditi konstruktivan dijalog koji će dovesti do sveopšteg društvenog konsenzusa i dogovora oko toga šta u društvu jeste, a šta nije prihvatljivo, šta može, a šta ne može, trajaće još dugo. To podjednako važi za sve manjine koje žele da se čuju i postanu vidljive: nacionalne, verske, seksualne, ranjive grupe stanovništva kao što su žene, deca, osobe sa posebnim potrebama. Verovatno je u ovom nabrajanju neka od manjina nenamerno izostavljena.

Dok mi tražimo način da se razumemo sa svojim manjinama, navešću jedan primer koji može da bude koristan. Britanski. Naime, britanski BBC je ceo prošli mesec na svim svojim domaćim radio i TV kanalima emitovao dobro osmišljenu seriju više desetina programa pod nazivom „Gay Britannia“. Povod je bio pedesetogodišnjica donošenja zakona The Sexual Offences Act iz 1967. kada je su seksualni odnosi između dve osobe istog pola delimično dekriminalizovani. Navodim linkove na radio programe koji se mogu preslušati: (http://www.bbc.co.uk/programmes/p05797th)
Britanski javni servis je ovu seriju programa uradio promišljeno i pametno. Veoma su zanimljivi, provokativni i navode na razmišljanje. Teme su raznolike: istorija ostvarivanja prava, aktivizam, životne priče poznatih i nepoznatih ljudi, queer umetnost i kultura, verska gledišta, prava transrodnih osoba, odnos političkog establišmenta prema ovoj manjini. Položaj ove društvene grupe sagledan je koliko god je to moguće objektivno, ali i odnos većine prema njoj. Jesu li se većina i manjina približile u stavovima? Da li je većina prihvatila pravo nekoga ko je drugi i drugačiji na različitost koja je za njega ili nju važna? Na ovo pitanje nije lako odgovoriti, jer prilike u britanskom društvu treba poznavati do u tančine i biti na licu mesta. Ono što za ovaj niz radio programa jeste karakteristično je predstavljanje istorije jednog dijaloga koji se vodi i dalje. Tokom svih tih decenija bilo je svega: neprihvatanja, nerazumevanja, nipodaštavanja, odbijanja obe strane da čuju onu drugu. Uspostavljanje dijaloga o ozbiljnim društvenim pitanjima bolno je i teško, argumente svake strane treba pokušati razumeti i uvažiti kao validne. To je možda i ono najteže. Britanci su na ovom primeru taj unutrašnji društveni dijalog naučili da vode i da slušaju i čuju jedni druge i „uđu u cipele“ svog oponenta. Na ovom primeru izgrađena je kultura dijaloga koja onda i dovodi do nekakvih rešenja o kojima se takođe razgovara. Dijalog se nastavlja…