Bulevar slomljenih snova

Prekjučerašnje izdanje madridskog Paisa odalo joj je počast na četiri strane, omaž joj je posvetila i rimska Republika, a i svi meksički mediji ispratili su je kako osobi takvog formata i dolikuje. Naša publika je pamti po čuvenoj pesmi „Ljorona“ što govori o ženi koja plače u filmu „Frida“ u kome slavnu meksičku slikarku igra Selma Hajek.

Za Čavelu je taj film posebno značajan budući da je Fridu dobro poznavala i da je sa njom i Dijegom Riverom živela nekoliko meseci. Frida i Čavela bile su ljubavnice, a Čaveli nikada nije padalo na pamet da krije svoju seksualnu orijentaciju. „Dijego je bio jedna ogromna žaba, a Friduča je bila veličanstveni cvet. Njene obrve behu poput lastavica u letu. Kad bi se probudila i otvorila oči, činilo se kao da su lastavice poletele.“ Platila je visoku cenu svoje odlučnosti i doslednosti. Duhovito i ironično je kazala „Platiš visoku cenu i nisko padneš.“ Odbijala je da menja zamenice u ljubavnim pesmama o ženama, što je publika očekivala, mnoge njene verzije meksičkih narodnih pesama postale su kultni klasici. „Piensa en mi“, „Paloma negra“, „Ultimo trago“, samo su neke od pesama koje se pevaju i danas, a izvode ih brojni umetnici. Najbolje ih izvodi američko-meksička pevačica Lila Dauns koja je pre nekoliko godina održala nezaboravni koncert u beogradskom centru „Sava.“

Čavela Vargas bila je i bliska prijateljica slavnog pesnika Federika Garsija Lorke, njen poslednji nastup, prošlog meseca u Madridu sa prijateljima, bio je omaž ovom pesniku. Pevala je svoje pesme i izgovarala njegove stihove. Pevala je pohotne „rančera“ pesme, noseći mušku odeću i pištolj, sa nezaobilaznom cigaretom u jednoj i čašom pića u drugoj ruci.

Voleli su je svi. Najbolje je ljubav između nje i Meksikanaca opisao nedavno preminuli meksički književnik Karlos Fuentes. „Kada čuješ Čavelu kako peva, osetiš da nisi deo gomile. Kada je čujemo, znamo da peva za nas. Osećamo da nas voli i da nas ceni i da smo joj potrebni.“

Do poslednjeg dana svog života bila je aktivna. Na njenom zvaničnom profilu na Fejsbuku stotine hiljada obožavalaca je na vest o teškom zdravstvenom stanju pružala podršku, a ispred bolnice u kojoj je ležala svakoga dana ljudi su ostavljali bukete cveća. Vargasova je snimila 80 albuma, postala je i počasni građanin Sijudad de Mehika, a ove godine bila je u najužem izboru za nagradu „Princ od Asturije.“ Održala je koncert u slavnom Karnegi holu.

Ljubav koju je osećala prema Meksiku nemoguće je sažeti u nekoliko rečenica. Rođena u San Hoakin de Floresu u Kostariki, 17. aprila 1919. godine, Čavela je emigrirala u Meksiko kada je imala 14 godina. Želela je da ode u Meksiko jer je osećala da se tamo krije „nešto magično.“ Dugo joj je trebalo da ostvari svoje snove. Pevala je po ulicama i tavernama, a svoj prvi album snimila je tek u četrdesetim godinama.

Svako ko ju je ikada upoznao bio je oduševljen snagom njenog duha. Tako i španski umetnik Hoakin Sabina piše: „Kada sam je prvi put upoznao pre dvadesetak godina u Madridu, rekla mi je „Ja živim na bulevaru slomljenih snova. I morala sam da napišem tu pesmu. Tako sam se oporavila od svog alkoholizma.“ Neko je rekao da je za života popila milion i osamsto hiljada boca tekile, a ona je meni rekla: „Hoakin, ti ne znaš da piješ tekilu, piješ je jako loše. Najbolje smo umeli da pijemo ja i Hose Alfredo Himenes.“ Kada sam čuo tužnu vest, osetio sam potrebu da popijem jednu tekilu u svoje zdravlje, a jednu za njen pokoj duše.“

Takve pevačice se više ne rađaju

„U poslednjih par godina, jedna za drugom, otišle su sa scene najveće među velikima, besmrtne pevačice Mersedes Sosa, Miriam Makeba, Sezaria Evora, i pre dva dana, najstarija medju njima, 93. godišnja Izabela, zvana Čavela Vargas. Ostade još Maria Dolores Pradera“, kaže za Danas muzičar i pisac Maja Volk koja često na svojim koncertima izvodi pesme ovih diva i dodaje: „Kad god zaželim da otpevam Čavelinu pesmu Luz de luna (Mesečina), kažem publici da najbolje ljubavne pesme pevaju žene od sto godina kao Čavela Vargas, jer imaju veliko ljubavno iskustvo. Sto godina je sto godina… Čaveline pesme sam naučila preko još jedne velike među velikima, Džoane Baez. Na njenom prvom albumu su i Ljorona, i Preso numero nueve, čuvene Čaveline pesme, koje sam ja pevala mojim kolegama na FDU, 1976 godine, kada se samo sa radija mogla čuti jedna latino pesma Pa todo el ano, Marije Dolores Pradera… A onda je došao Almodovar i uveo već ostarelu Čavelu na svetsku scenu. Mislim da ni sada niko ovde ne zna da je Čavela kao tinejdžerka pevala po ulicama, obučena kao muškarac, sa cigarom u ustima i pištoljem za pojasom, da je napisala u 81-oj godini autobiografiju i priznala da je celog života bila lezbejka i alkoholičarka, a da je jedna od njenih ljubavi bila i Frida Kalo, u čijem biografskom filmu je i sama učestvovala, da joj je blizak prijatelj bio i Federiko Garsija Lorka, kome je posvetila poslednji album, i da je nedavno recitovala iz invalidskih kolica besmrtne Lorkine stihove o Granadi i saetu, o gitari… U trenutku njene smrti, osetila sam se kao Gorštak koji prima još jednu muzičku dušu u sebe, i pevaću njene pesme, i izgovaraću njeno ime, kao što to radim sa nestalim glasovima jedne neverovatne generacije pevačica, kakve se više ne rađaju, dok se i ja ne ugasim, kao i one, pevajući.“