Dostojanstvo patnje

Beogradska Geopoetika se tako odlučila da objavi roman Petera Englunda „Lepota i tuga“, koji se u Švedskoj pojavio još 2008. godine, a na srpski ga je prevela Spasa Ratković. U podnaslovu knjige stoji da je reč o „intimnoj istoriji Prvog svetskog rata“. Struktura romana je po mnogo čemu jedinstvena. Treba reći i to da je na našoj književnoj sceni bilo pokušaja da se upravo ova tema problematizuje. Ali, uz mnogo nedorečenosti i ne baš najbolje upregnutog spisateljskog talenta, dobijen je spis osrednje vrednosti koji je ovenčan uglednim književnim nagradama.

Englundov roman, s druge strane, od prve do poslednje strane ostavlja čitaoca bez daha. Autor vešto vodi priču, oslanjajući se na dnevničke zapise stvarnih osoba. U knjizi su objavljene i njihove fotografije, kao i precizan spisak literature kojoj je autor pribegao. Inače čitav tekst pomalo opterećuju, ali mu ne smetaju Englundove fusnote, koje priču običnih malih ljudi stavljaju u širi istorijski kontekst. Ako se tome doda odlično urađen indeks pojmova na kraju knjige i dva tabaka istorijski važnih fotografija, jasno je da je pred nama delo čijim prevodom je srpska kultura dobila mnogo.

Pišući predgovor za srpsko izdanje autor napominje da roman „prati devetnaest osoba, koje su svakako sve stvarne (knjiga, naravno, ne sadrži nikakve izmišljotine, već je sazdana na raznovrsnim dokumentima koje su ti ljudi ostavili za sobom), svih devetnaest nepoznatih ili zaboravljenih, sa dna hijerarhija. I dok je Prvi svetski rat u kolektivnoj evropskoj svesti postao sinonim blatišta Zapadnog fronta, mnoge od tih osoba nalaze se na drugim ratnim pozornicama, kao što su Istočni front, Alpi, Istočna Afrika, Mesopotamija i, naravno, Balkan. Većina su mladi, tek im je oko dvadeset godina. I bez obzira na njihove različite sudbine, uloge, pol ili nacionalnost, sve ih objedinjuje činjenica da im je rat nešto oduzeo: mladost, iluzije, nadu, čovečnost – život. Najveći broj njih biće svedoci dramatičnih i zastrašujućih događaja, ali se u žarištu ipak nalazi ratna svakodnevica. Ovo delo je u izvesnom smislu antiistorija, jer mi je cilj bio da ovaj, na svaki način epohalan događaj, svedem na njegovu najsitniju, atomsku česticu, naime na pojedinačno ljudsko biće i njegove doživljaje.“

Autor je, dopunjujući istorijske izvore dobrom pričom, uspeo da ne sklizne u patetiku već da osobama sa obe strane, i pobednicima i pobeđenima, sačuva dostojanstvo i integritet, šaljući čitaocima poruku da se u ovih stotinu godina ništa, što se samog ratovanja tiče, promenilo nije, ali da svi imaju pravo, sa koje god strane sukoba dolazili, na svoju istinu i na to da je ostatku sveta saopšte vraćajući sveopštoj ljudskoj patnji mnogo puta izgubljeno dostojanstvo.

Peter Englund, rođen 1957, istoričar, pisac, od 2001. do 2006. godine bio je profesor na Institutu za dramu. Član je Švedske akademije od 2002, a njen sekretar od 2009. godine. Doktorirao je 1989. godine radom „Ugrožena kuća: Plemićke predstave o društvu u doba velike sile“, jednim od prvih većih švedskih radova iz istorije mentaliteta. Zbirkama eseja, od kojih su neki prerađeni članci i reportaže koje je pisao kao novinar, približio je širokoj publici ono što naziva malom istorijom, istorijom svakodnevice i malih stvari, koje su u suštini velike koliko i takozvana velika istorija ratova, revolucija i poprišta. Pisao je i scenarija za televizijske serije, objavio kratki roman „Grmeću“ (2005) sa temom iz 1706. godine. Svoja novinarska iskustva iz praćenja ratova u Hrvatskoj, Bosni, Avganistanu i Iraku sažeo je u knjižici „Scene iz ogledala: Fragmenti uspomena iz četiri rata“ (2006).