Društvene mreže

Nema malo onih koji se leče od zavisnosti od društvenih mreža. U poslednje vreme se sve više raspravlja o privatnosti na društvenim mrežama, preciznije, njenom gubitku. Efekti koje društvene mreže imaju na društva širom sveta ogromni su: više ništa nije važno ukoliko nije lajkovano ili šerovano. Društvene mreže poslužile su u okupljanju ljudi u pozitivne aktivističke inicijative, ali za njima posežu kriminalci, teroristi, pedofili i ostali zločinci, tako da sve policije sveta imaju posla na pretek. I sajber kriminal postao je naša svakodnevica. O ovom fenomenu se ozbiljno raspravlja i u akademskim i naučnim krugovima, to je jedna od onih tema o kojoj svako od nas ima neko mišljenje, pozitivno ili negativno: stanje na društvenim mrežama tiče se svih nas naročito onda kada je prostor slobode govora, za koju oni koji su na vlasti tvrde da je ima napretek, sužen ili ga nema uopšte.

Jedno od rasprostranjenih stajališta glasi da društvene mreže otuđuju ljude. Koliko je to tačno ne znam, ali znam da samoća i usamljenost jesu ozbiljni društveni fenomeni. Sva ova pitanja dotakla je ili otvorila je odlična knjiga „Filozofija usamljenosti“ koju potpisuje Laš Fr. H. Svensen. Knjigu je s norveškog preveo Radoš Kosović. Iako autor ne govori isključivo o društvenim mrežama, on to nije ni hteo, već samo ukazuje na činjenicu da društvene mreže doprinose širenju kontakata i da se „osnovni problem našeg doba možda i ne sastoji od toga što imamo previše usamljenosti, već što imamo premalo samoće.“ Autor društvene mreže registruje kao činjenicu koja je tu među nama, ne diže ih u nebesa ali ih ni ne nipodaštava, postiže tako odličan efekat kada ih koristi kao ilustraciju za mnogo ozbiljnija pitanja naše egzistencije u ovom milenijumu. On kaže: „Ova knjiga je rezultat mog pokušaja da utvrdim šta su samoća i usamljenost, koga usamljenost pogađa, zašto osećaj usamljenosti nastaje, traje i nestaje, i kako se možemo odnositi prema usamljenosti kao pojedinci i kao društvo. Mnogi tvrde da danas živimo u „dobu usamljenosti“ i da je posredi „epidemija usamljenosti“. Nemamo, međutim, osnova za tvrdnju da je ovo osećanje danas rasprostranjenije nego ranije.“ Autor ukazuje na zanimljivost da norveški jezik ne razlikuje termine samoće i usamljenosti kao recimo engleski ili srpski, pa je morao da pribegava inventivnim i opisnim rešenjima. Naši čitaoci u odličnom prevodu Radoša Kosovića neće imati tih problema. Svensen je ovdašnjoj publici odlično poznat. Piše pristupačno i neopterećujuće, interdisciplinarno povezuje filozofiju sa psihologijom, sociologijom i ostalim naukama i različitim istraživanjima. Do sada su mu objavljeni naslovi „Filozofija dosade“, „Filozofija mode“, „Filozofija zla“, „Filozofija straha“, „Filozofija rada“ i „Filozofija slobode“. Neki od naslova prevedenih na srpski su potpuno rasprodati, što ukazuje da potreba za ovakvim štivom i te kako postoji.