Generacija obeležena diktaturom

Glavna junakinja romana Marina, u času kad stupa u centar za mršavljenje „Vreteno“, ima nešto više od četrdeset godina i teži preko devedeset kilograma. Umorna od neuspelih dijeta, uplašena sopstvenom nemoći da se obuzda, ipak veruje da će uspeti da stekne vitko telo o kojem mašta od devojačkih dana. Pacijenti pristupaju „Vretenu“ po sopstvenoj volji i za ogromne pare, ali su obavezni da plate još mnogo više ako odluče da odu pre nego što završe tretman. Pod upravom Profesora, prilično sadističke, ali harizmatske ličnosti, metodi slabljenja su krajnje svirepi: niskokalorične dijete, gladovanje i brutalan plan fizičkih vežbi. Grupa čuvara se stara da se pravila ispunjavaju, dok se pacijenti dovijaju kako da izbegnu toliki pritisak.

Kada je knjiga 2007. objavljena u Argentini izazvala je brojne podeljene reakcije pre svega zato što je reč o suptilnom razračunavanjem sa najtraumatičnijim delom argentinske istorije, takozvanim „Prljavim ratom“, koji je trajao od 1976. do 1983. godine. Za sedam godina vladavine vojne hunte na čijem je čelu bio general Hohe Rafal Videla, pod izgovorom uklanjanja protivnika ubijeno je 30.000 ljudi.

– Celu moju generaciju obeležila je diktatura. Nikad ne pišem direktno o diktaturi, ali se odjeci diktature uvek suptilno provlače u knjigama koje pišem. Ne znam koliko čitaoci iz drugih delova sveta to mogu da shvate, ali svaki argentinski čitalac će prepoznati da „Vreteno“ kao institucija iz romana može da se prepozna kao mesto na kome su ubijani i mučeni nestali. U knjizi postoji lik koji strujnim udarima muči pacijente. U tom liku mogu se prepoznati mučitelji iz doba diktature – kaže Šua i dodaje da ne treba smetnuti s uma problem nestalih. Prema njenim rečima, nestalo je između devet i 30.000 protivnika desničarske vojne hunte. Način nestajanja protivnika diktature, uglavnom mladih ljudi, bio je svirep. Posle jezivog mučenja bez obzira na to jesu li otkrili nešto ili ne, mučitelji bi žrtve uspavljivali narkoticima, ukrcavali u avione i odvozili na pučinu iznad Atlantskog okeana gde bi ih žive bacali u more. Na taj način stradale su hiljade ljudi. Ana Marija Šua nam govori o svom iskustvu – Moja porodica i ja osetili smo posledice diktature na svojoj koži. Moja sestra je bila prinuđena da pobegne i danas živi u Čikagu. Još dve moje rođake morale su da pobegnu i one danas žive u Francuskoj i Španiji. Dvoje mojih rođaka je nestalo i do dana današnjeg nemamo pojma gde su.

Još jedan u nizu sistematskih zločina tadašnje vojne hunte bilo je i oduzimanje dece njihovih protivnika. Naime, trudnim ženama koje su ispitivane, deca su oduzimana i davana pristalicama vojne hunte. Glavni izgovor što deca nisu vraćena svojim porodicama bio je taj da će deca biti ‘vaspitavana da mrze vojnu huntu’, što tadašnji vlastodršci nisu smeli da dopuste. Dobro su poznate majke i bake sa Majskog trga koje već tri decenije traže svoje nestale. Ana Marija Šua kaže da je uspostavljena jedinstvena baza podataka o DNK. Do sada je pronađeno 110 beba, sada su to naravno odrasli ljudi, a svako malo se pronađe još neko.

Neminovno se nameće pitanje kako se argentinsko društvo, koje je inače veoma podeljeno, suočava sa bolnom prošlošću.

– U ovom trenutku naša zemlja je lider u odbrani ljudskih prava. Preuzela je odgovornost za zločine koji su se dogodili. Danas se ljudima koji su učestvovali u sprovođenju zločina na svim nivoima sudi. Od vrha vojne vlasti do najnižih činovnika. Izveden je svako, bukvalno do poslednjeg mučitelja. Mnogi se sa ovakvom politikom vlasti ne slažu. Mislim, međutim, da je to najbolje što sadašnja argentinska vlada radi. Sadašnja vlada se može kritikovati zbog političkih i ekonomskih poteza kojima pribegava, ali što se zaštite ljudskih prava tiče, to radi savršeno. Vlada je mnogo sarađivala sa Bakama i Majkama sa Majskog trga koje traže svoje nestale.