Globalni otpor

Poznavaoci zbivanja na Ostrvu napominju da kampanja nikad nije bila oštrija. Neki britanski analitičari su u referendumskom živom programu na BBC-ju konstatovali da je, parafraziraćemo ih, ‘većina onih koji su glasali za ostanak pripada višem i obrazovanijem sloju stanovništva’, dok su pobornici ‘odlaska pripadali nižim društvenim slojevima’.

Nezadovoljstvo izazvano nepravdama, ratovima, pretnjom globalnog terorizma, sve veće raslojavanje između bogatih i siromašnih obuzelo je celu planetu. Htenje da se nešto učini, da se pobegne iz začaranog kruga, da se sačuva pravo na život i rad, na dom, na minimum ljudskog dostojanstva zagarantovan Deklaracijom o pravima čoveka UN-a, sve je glasnije. Širom sveta se, kada se uzmu u obzir istorijske, kulturološke, društvene i politike uslovljenosti, određene jednice ljudi bore: svako na svoj način. Onako kako najbolje znaju i umeju. To smo uočili i na protestnom skupu „Ne davimo Beograd“. Brojni pokreti i organizacije pokušavaju da dopru do što većeg broja građana i prenesu im poruku za koju misle da je važana. Političke poruke svakog od ovih pokreta pojedinačno analiziraće neko pametniji. U sveopštem šarenilu pažnju mi je privukao letak „Zašto nam smeta Beograd na vodi?“ Letak k’o letak, pomislih, okrenuh poleđinu, a na njoj piše da ga izdaje „Marksistička organizacija Crveni“. To me je već zaintrigiralo. Videvši da pažljivo čitam letak, diskretno i pristojno vaspitano mlado stvorenje mi je ponudilo časopis simboličnog naziva „Crvenakritika.org“.

Videh dobro osmišljen fanzin (kao i mnoge druge, pomislih) što su mi svih ovih decenija dolazili do ruke. Unutra, na moje iznenađenje, intervju s jednim od najprovokativnijih svetskih karikaturista današnjice Brazilcem Karlosom Latufom koji je dao ekskluzivno za njih. Budući da brazilsku scenu pratim, znam da ovaj karikaturista spada među najzanimljivije borce za slobobu izražavanja. Jedna je od ikona leve političke scene. Svoje provokativne radove objavljivao je između ostalih u prestižnom „Mond diplomatiku“, brazilskom izdanju slavnog strip časopisa „Med“ i libanskom dnevniku „Alakbar“. Optuživan je za sve i svašta – od antisemitizma do anti globalizma. Prava novinarska poslastica nam je izmakla iz ruke, pomislih. Uglavnom, Karlos Latuf u odličnom intervjuu reče između ostalog i ovo: „Terorizmom se obično nazivaju pokreti otpora i antikolonijalni pokreti poput onih u Alžiru, Severnoj Irskoj, Kurdistanu ili Palestini. Čak i u Čileu, država je Mapuče domoroce žigosala kao teroriste. Naravno, tu su i stvari poput „Islamske“ države, koja svuda širi nasilje, diže ljude u vazduh, ubija crtače stripova u ime alaha, ali ja smatram da IDIL nije pokret otpora, već mi više zvuče kao projekat CIA-e. Terorizam je takođe dobar izgovor za gaženje ljudskih prava, slobode govora i štampe – pogledajte samo šta se dešava u Turskoj. Brazilski kongres je upravo odobrio antiteroristički zakon. Smatram da ćemo uskoro videti napade na narodni, socijalni pokret.“