Gospodin savršeni

Pod ovim suncem ima dovoljno mesta za sve nas pod uslovom da poštujemo integritet i dostojanstvo onog drugog. Ali, kad sam video hrvatsko izdanje američkog licencnog riujaliti šou programa The Bechelor (u Americi se upravo završila 21. sezona) koji se emituje na tamošnjem kanalu RTL, pao mi je mrak na oči.

Strepim da ne doživi srpsko izdanje, iako ima već desetak inostranih. Ukucajte na Jutjubu naziv emisije i sve će vam biti jasno. U jednoj vili u Samoboru, 19 devojaka u večernjim toaletama bori se za naklonost jednog muškarca. On je zgodnjikavi košarkaš i maneken, a one da bi ostale u njegovoj orbiti treba od njega da dobiju ružu na poklon.

Dotični gospodin, koji je pristojan i vaspitan, rekao je da se nada da će među prelepim devojkama, među kojima je i jedna Beograđanka, pronaći ljubav svog života, istome se nadaju i devojke, kroz šou treba da pronađu put do srca „gospodina savršenog“ i da kao i u svim bajkama žive dugo i srećno do kraja života.

Od 19 učesnica posle dve emisije ostalo ih je 15. Htenje da se pronađe prava ljubav, svojstveno je svima. Nikada nije bilo neobično da devojke jure potencijalnog muža, ili momci potencijalnu ženu.

Stolećima razne kulture prepoznaju inicijaciju u društvo devojaka i mladića koji su dospeli za brak, bilo da je reč o raskošnim balovima, seoskim vašarima ili sličnim društvenim događajima. Ali, postojala su neka pravila igre i etikecije koje kontekstu onog vremena treba i tumačiti.

U ovoj umotvorini od rijalitija dozvoljeno je sve: samo da se osvoji on. Sve je obavijeno glamurom, šampanjac teče u potocima, skupe, toalete, jahte, ekskluzivna mesta za izlaske. Odmah da razjasnim: nema u tome ni G od glamura ni S od stila, a tek o umeću zavođenja i udvaranja da i ne govorim. U devedesertak minuta gledamo prizemno zamišljanje i jednog i drugog što sa stvarnošću ovih pojmova nema nikakve veze.

Kandidatkinje, svojevoljno same sebe ponižavaju i svode se na „grla na stočnoj pijaci koje neko treba da odmeri“, prizor je zaista jeziv. Nikada nisam bio sklon feminizmu i za moje poimanje sveta iz ugla umerenog tradicionaliste, njegovi stavovi previše su ekstremni, ali zaista se pitam ko će ženama pomoći da sačuvaju svoje dostojanstvo kada neke od njih svojevoljno rade to što rade, a televizija to pakuje u zabavni format.

Ne dovodim u pitanje njihov izbor da se ponižavaju ako to same žele, ali kada se to pojavi na TV sa nacionalnom frekvencijom, pa makar i u susednoj Hrvatskoj onda se šalje poruka da je ponižavanje dostojanstva ljudskog bića, u ovom slučaju žene, prihvatljivo, a nije i ne sme da bude. Istina je da, hteli – ne hteli, podležemo stereotipima, ali treba li da podlegnemo vulgarizaciji i banalizaciji muško-ženskih odnosa do te mere da se dovode do besmisla gde su jedini afrodizijaci slava po svaku cenu i malo novca.