Havijer Serkas

Svoje pribežište i sklonište pronašao sam u učenju španskog jezika. To se desilo sasvim slučajno: jedna inventivna osoba otvorila je prvu privatnu školu stranih jezika u bivšoj državi. Tih devedesetih sa svojim timom radila je nešto što se u ono vreme graničilo s ludilom: podučavala je jezik, radi to i danas, do tada za nas nepoznatim, ali efikasnim metodom. Završio sam samo početni kurs, ali me je njegovo pohađanje osposobilo za samostalno učenje i istraživanje jednog jezika, probudilo ljubav prema njemu koja traje i danas. Na tom putu istraživanja i ulaženja u kulturni kod i kontekst španskog jezika teško je bilo doći do knjiga, časopisa, filmova, a kamoli naći živog čoveka koji govori španski.

Dovijao sam se na razne načine: molio ljude da mi, ako idu u Španiju, donose knjige, ili da mi, ako se zaustave na nekom od evropskih aerodroma gde se prodaju novine i časopisi na španskom, donesu makar nešto. Tako mi je jedan drug na po povratku iz SAD u drugoj polovini devedesetih doneo nedeljno izdanje madridskog Paisa uz dodatak „Semanal“ u kome se objavljuju odlične reportaže, intervjui i kolumne. Za oko mi je zapao jedan tekst Havijera Serkasa, moram priznati da tada nisam razumeo baš sve što je ovaj pisac napisao, ali mi se to intuitivno veoma svidelo. Zadao sam sebi zadatak da moram znati španski dovoljno dobro da mogu da čitam njegove knjige i tekstove koje piše. To se i dogodilo. Dok čitate ono što piše uživate u njegovim dugim umetnutim rečenicama i ne samo da istražujete lepotu jezika, nego i preispitujete način na koji mislite i razmišljate. Za svoje majstorsko pisanje dobio je toliko španskih i međunarodnih nagrada, ako se ja pitam, fale mu samo Servantesova i Nobelova. Zaslužio ih je. Prošle nedelje je moj najdraži pisac bio u Beogradu. Predstavio je svoje „Salaminske vojnike“ i „Hohštaplera“ (Arhipelag). Na zakazani intervju pozvao sam prevodioca njegovih knjiga na srpski Biljanu Isailović, ne da mi prevodi nego da zajedno razgovaramo sa piscem. To smo i uradili. Prevodi Serkasovih knjiga Biljane Isailović su prava poslastica za čitanje. Svu lepotu i dubinu Serkasovih rečenica prevela je na srpski tako da oni koji ne govore španski ništa neće izgubiti niti ostati uskraćeni. Razumevanje, dijalog autora i prevodioca ključni su za dobar prevod. Na prevodioce se često zaboravlja. Upravo oni imaju šta da kažu i da pitaju pisca koga prevode. Pokušao sam da to učinim vidljivijim. Susret sa gospodinom Serkasom za mene je bio veoma emotivan, jer mi je upravo njegovo pisanje, između ostalog, pomoglo da preživim devedesete i sačuvam zdrav razum. To i jeste poslanje velikih pisaca da nam pomažu da postojimo i da „najkompleksnija pitanja postavimo na najkompleksniji mogući način“.