Hodočašće po kafanama

Aleksandar Diklić je svoje delo „Beograd večiti grad“ upravo okarakterisao kao „sentimentalno putovanje kroz istoriju“ koje je svoje televizijsko izdanje doživelo u istoimenoj dokumentarnoj seriji na RTS. Tako je upravo popunjena praznina, a kultura ovog grada dobila je izdanje koje je joj je nedostajalo. Pitko i zanimljivo napisan tekst, ilustracije koje ga sinhronizovano prate dobro su osmišljena celina. Uloženi trud i rad autora je vidljiv i zaslužuje poštovanje. Ono što ovoj knjizi nedostaje, valjda će se to uraditi u nekom od narednih izdanja, jeste indeks imena i pojmova koji je za ovakve referentne knjige poželjan. Budući da je reč o štivu koje će često biti konsultovano, ovakvo pomagalo bi bilo više nego korisno.

Na ovom putovanju kroz vreme nisu zaobiđene ni beogradske kafane. Tako Diklić između ostalog piše:

„Beogradskom kafanskom doživljaju, koji svoju renesansu beleži baš u međuratnom periodu, treba dodati i mnoštvo voćnih rakija koje brzo odnose svaku brigu i razum, bilo da su spravljene od šljive, grožđa, kajsije, maline, dunje, višnje ili šumskih jagoda. Valjda nema balkanskog voća od kojeg se i danas u Beogradu neće pronaći dobra rakija. U ovdašnjim kafanama postizala se pobeda nad svakodnevnim trivijalnim raspoloženjima. U njima, govore iskusni, vreme ide uzvodno od života, a nakon par gutljaja, kroz zlatnožute ili mirišljavo-crvene kapi srpskih vina ruše se sve zamišljene ograde između vas i Beograda.

Još od vremena pred Drugi svetski rat stranci znaju da je najbrži način da se postane Beograđanin upravo hodočašće po mnogobrojnim gradskim kafanama. Gurmanski raj je u Beogradu zagarantovan, a o ovome su pisali mnogi koji su po pravilu iz grada odlazili žaleći se jer su nešto gojazniji i mamurniji.

U Beogradu oduvek postoji razumevanje za ove pojave, jer krčme, poput nekakvih liftova i služe da se popnete ili spustite u visine ili dubine osećanja, u maglu istorije ili neizvesnost budućnosti.

Starogradska beogradska muzika prepuna je divnih harmonija i izraza i, pored toga što pojačava apetit prema jelu ili piću, nepogrešivo vodi u prohujala vremena. Muzika beogradskih kafana zaista mami, jer u sebi ima setu mađarske violine, širinu turske carevine, treptaj ravničarske tamburice, svežinu beogradske košave, ali i podrazumevajuću ljubav prema njegovim rekama. Beogradske kafane su možda jedina nesporna institucija kroz sve vekove i režime, jer bi se posle svakog osvajanja i rušenja varoši krčme prve oporavljale i nastavljale sa radom. Tako je bilo i između dva svetska rata. One su bile vesnik obnovljenog života, mesto gde će se najvažnije stvari desiti, ako se već nisu desile. „