Istorija vode

Reč je o knjizi „A History of Water“(Istorija vode) čiji je autor Vilson Li koji je predavač renesansne književnosti na Sidnej Saseks koledžu u Kembridžu. Izdavač britanskog izdanja je Vilijam Kolins.

Knjiga se naprosto guta, a srpskog prevoda još nema. Vilson Li kroz priču o dva zanimljiva čoveka čitaocima pruža nove uvide u šesnaesti vek, doba velikih otkrića.

Evo nekih zanimljivih detalja na koje nailazimo u knjizi. Godine 1545. diplomata Damiao de Goiš vratio se u Lisabon posle dugogodišnjeg izbivanja u inostranstvu. Prihvatio je mesto glavnog čuvara portugalskog kraljevskog arhiva. Poveren mu je zadatak da napiše povest vladavine kralja Manuela Prvog, „Srec´nika“.

Godine njegove vladavine u porugalskoj istoriografiji zabeležene su kao zlatne. Upravo je on bio glavni pokrovitelj ekspedicije Vaska da Game oko Rta dobre nade do Indije i na istok 1498. godine. Dominacija Portugala nad pomorskim putevima dala je zemlji monopol nad trgovinom začinima i svim profitom. Malo je reći da je to portugalskom nacionalnom ponosu dalo krila.

Damiao je kao dobar istoričar znao da pored zvanične postoji i ona nezvanična istorija koju je u arhivu za svog života sačuvao. Poručavao je dela arapskog književnika Leona Afrikanca, koji je ovekovečen u istoimenom romanu Amina Malufa (Laguna).

Proučavao je spise kralja Kočina i gudžaratskih moreplovaca, misteriozne kamene rezbarije na nenaseljenim Azorima, ova ostrva su bila odskočna daska Portugalcima na putu do Amerike. Damiao je proveo više vremena raspravljajuc´i o „osobinama i vrlinama slona“ nego o vrlinama kralja Manuela; čak je diskretno ukazao da Da Gamin put nije „otkric´e“ vec´ samo put na koji je „čovečanstvo zaboravilo“.

Vilson Li tvrdi u knjizi kako je Damiao u svojim spisima želeo da „ublaži trijumfalizam portugalskih i evropskih narativa istorije“.

Kritičar londonskog Tajmsa Pol Lej koji me je i naterao da kindl izdanje knjige platim celih 16,42 evra piše da je Damiao je bio oduševljen moguc´nostima koje su novi svetovi nudili. Kao portugalskog izaslanika, na sličan način ga je zaintrigirao Antverpen, gde je postavljen kao uhoda 1520. Kao i Lisabon, tada je to bio pravi megalopolis sa velikom crnačkom populacijom.

Nasuprot Damijau, Vilson Li postavlja Luisa de Kamoeša, autora portugalskog nacionalnog epa „Luzijade“, jednog od otaca portugalske književnosti koji u svom slavnom delu veliča kralja, portugalske moreplovce i otkriće puta za Indiju.

Po svojoj strukturi „Luzijade“ podsećaju na „Odiseju“. Za razliku od Damjaa, Kamoeš se, današnjim jezikom rečeno, odlučio za veličanje „zvanične istorije“, za verziju prema kojoj su Evropljani zaplovili velikim vodama i prvi doneli civilizaciju u druge delove planete.

Ovaj rukopis vrvi od sitnih detalja koje je nemoguće prepričati, a bitni su. Evo samo jednog: Damijao je platio cenu za svoju radoznalost budući da ga je Inkvizicija, koja je pritegla uzde u katoličkoj Evropi, optužila da „hvali jeretike, umesto da ih osuđuje“.

Bio je osuđen na izgnanstvo u jednom manastiru, ali je 1574. postao žrtva ubistva pod nerazjašnjenim okolnostima. Kamoeš je s druge strane izdahnuo od kuge, u potpunom siromaštvu 1580. ali je besmrtnost postigao kroz svoje „Luzijade“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.