Istraživanje je najzanimljiviji deo posla

Trebalo je čekati nekoliko godina, što se i isplatilo. Roman „Estoril“ Dejana Tijaga Stankovića (Izdavač: Geopoetika) zasigurno je jedan od najzanimljivijih koji je u Srbiji objavljen u poslednjih nekoliko godina. To je prepoznao i žiri Ninove nagrade koji je Tijagov roman prvenac uvrstio u dvanaest najboljih i nije nemoguće da mu ovo ugledno književno priznanje i pripadne. Sa Dejanom Tijagom Stankovićem razgovarali smo u prijatnom ambijentu restorana Pomodoro.

– Ideja za ovakvu knjigu nije došla odjednom, to je bio čitav jedan dugotrajan proces – kaže naš sagovornik opisujući radnju romana smeštenu u doba Drugog svetskog rata u luksuzno letovalište Estoril nadomak Lisabona, koje je zahvaljujući portugalskoj neutralnosti bilo raskrsnica na izbegličkom putu mnogih poznatih i anonimnih aktera iz te epohe ali i poprište zanimljivih događaja bitnih za Evropu i svet. Glavni jugoslovenski lik u romanu je tajni agent Duško Popov, istinita, istorijska ličnost, čovek po kojem je, po uverenju mnogih, Jan Fleming oblikovao lik tajnog agenta 007 Džejmsa Bonda. Popov je bio nemačko-britanski dvostruki špijun koji je odigrao jednu od ključnih uloga u obaveštajnom ratu između zaraćenih strana. On je saznao da će Japan napasti američku flotu na Havajima i o tome obavestio saveznike, ali se šef FBI Edvard Huver oglušio o njegova upozorenja. Zbog značajne uloge u dezinformisanju nacista pred savezničko iskrcavanje u Normandiji Duško Popov je proizveden u viteza Britanske imperije. U Portugalu se družio sa drugim našim izbeglicama i likovima iz romana, porodicom Bajloni, Jovanom Dučićem i Milošem Crnjanskim, ali i sa svetskim džet-setom koji se tada zbog rata tamo našao. Među njima su bili milioneri, svrgnuti monarsi, ali i pisac „Malog princa“ Antoan de Sent Egziperi i svetski prvak u šahu Aljehin. Svi oni se pojavljuju u ratnom romanu Estoril.

– Još davno, ima tome desetak godina, čuo sam priču o boravku „pravog Džejmsa Bonda“ u Estorilu. Bio sam nepoverljiv, misleći da je to mit. To me ponukalo da malo-pomalo krenem da se raspitujem, čitam istoriografska dela i proveravam podatke. Tako sam se nehotično uvukao u tu jedinstvenu i u književnosti slabo obrađenu istorijsku epohu. Mesecima sam čitao štampu iz tog doba, pravio beleške i skice. Najintimnija od svih priča iz romana je ona o porodici Bajloni. Nju sam čuo od svojih prijatelja Nikolića, naslednika Bajlonijevih, koji su mi ispričali njihovu porodičnu istoriju. Istraživanje mi je bilo najveći i najzanimljiviji deo posla. Samo pisanje je potom išlo relativno brzo.

* Građu ste istraživali u arhivi slavnog hotela Palasio?

– Da. Do 1935. na mestu gde je sad Estoril bila je ledina, ali je između dva rata sazidano nekoliko hotela, među kojima i Palasio, napravljeno je šetalište uz more, uređena peščana plaža i otvoren kazino. Namera je bila da se napravi nešto poput lokalnog Bijarica. Malo su se nadali da će se 1940. zbog izbegličke krize na početku rata Estoril toliko pretrpati da neće biti praznog kreveta. Detaljno sam prošao kroz hotelske knjige gostiju i u njima našao mnoga poznata imena.

* Jedan od ključnih likova romana Dušan Popov je Flemingu poslužio kao inspiracija za Džejmsa Bonda. Kako ste došli do informacija o njemu?

– Životi većeg broja onih ličnosti iz mog romana koje su stvarno postojale dobro su dokumentovani i obrađeni u istoriografskoj literaturi. Mnogi od njih su ostavili i dnevničke zapise ili napisali memoare. Konsultovao sam brojne izvore od kojih nisu svi bili kredibilni. Najzanimljiviji mi je bio slučaj Zaze Gabor, koja je zabeležena kao gošća u hotelskom registru, ali joj se mnogobrojni životopisi dramatično međusobno razlikuju, pa nikada nećemo saznati pravu istinu o njenom boravku. Pročitao sam nekoliko knjiga o Flemingovom životu, kao i njegove romane, ali i Popovljevu autobiografiju, koja, kao i svi špijunski memoari, sadrži dosta izmišljotina. Moguće je da je Popov zaista poslužio kao inspiracija Flemingu, ali je jednako moguće da nije tako. Fleming o tome nikada nije govorio.

* Većina likova u Estorilu onog vremena su izbeglice. Koliko vam ono što se dešavalo pre nekoliko decenija liči na sadašnju krizu sa sirijskim izbeglicama?

– Kad si prognan iz svog doma i život ti je ugrožen, nastaje opšta bežanija u kojoj svi jednako strahuju za svoju glavu: Daju „kraljevstvo za konja“ i beže. Ipak, život nije pravedan, i nikada nije svejedno jesi li bogat ili ne. Izbeglice koje su u Drugom velikom ratu stigle u Estoril bile su prvenstveno one sa najviše novca, a takvi se ljudi po prirodi stvari uvek lakše snađu. Opet, bilo je onih koji su usput potrošili sve što su imali i u izbeglištvu su prošli velike nedaće. Recimo, naš Crnjanski je jedan od njih. On o svom tužnom egzilu u Estorilu piše u Embahadama, a ja to prenosim u svom romanu.

* Prevodili ste naše autore na portugalski. Kako su vaši prevodi tamo prihvaćeni?

– U više navrata mi se dogodilo da mi nepoznati Portugalci, kada čuju odakle sam, pomenu da su čitali neki od mojih prevoda i kažu mi da su uživali u delu čak i ne znajući da sam ga ja preveo. To mi puno znači. Imao sam sreće da kapitalna dela naše književnosti ranije nisu bila prevedena na portugalski, pa su moji prevodi doživeli veći broj izdanja, što potvrđuje da ih publika ceni. Iskreno bih želeo da prevedem „Dnevnik o Čarnojeviću“, ali nisam siguran da sam za to sposoban.