Izmešana krv, podeljena duša

Barak Obama je, osim što je postao prvi Afroamerikanac na položaju predsednika SAD, postao i prvi političar koji je upravo pomogao globalnoj kompjuterskoj mreži da postane ravnopravan medij u odnosu na malo starije elektronske pretke radio i televiziju.

Svetom je, dakle, zavladala i još uvek traje obamamanija. Značajan doprinos „Projektu Obama“ dali su i vodeći američki izdavači. U pravim i elektronskim knjižarama počele su da izlaze jedna za drugom: biografije, studije i eseji o Obami. Jedna od provokativnih knjiga o Obami jeste knjiga Džeroma Korsija „Obama Nation“ koja se popela na prvo mesto publicističke liste bestselera Njujork tajmsa. Autor se žestoko suprotstavljao izboru Baraka Obame za novog predsednika i optužuje ga, između ostalog, za „ekstremno levičarenje“, duboke veze s „islamskom i radikalnom politikom“, i korištenje narkotika u prošlosti i veze s korumpiranim pristalicama. Knjiga je naišla ne žestoke kritike, a većina recenzenata zamera joj da sadrži mnoge činjenične greške, da je rasno nedovoljno senzitivna, te da je zapravo „politički napad“ koji se sastoji od blaćenja Obame, lažnih navoda i glasina. Knjiga takođe u velikoj meri osporava Obamine navode o njegovom ocu koje je izneo u svojoj autobiografiji.

Amerika posle 11.9.

Upravo se ta osporavana autobiografija Baraka Obame „Snovi moga oca“ konačno pojavila u našim knjižarama. Na srpski su je odlično prevele Vesna Džuverovići Jasna Simonović(izdavač“ Evro Đunti). Nimalo slučajno, knjiga nosi simboličan podnaslov – Priča o rasi i nasleđu.

Osvrćući se na Ameriku nakon 11. septemba 2002. Barak Obama piše: „Svi mi smo videli previše. To može da se primeti većna prvi pogled, recimo iz slučaja kratkog braka mojih roditelja – crnca i belkinje – Afrikanca i Amerikanke. Zbog toga, nekim ljudima teško polazi za rukom da mene prihvate takvog kakav jesam. Kada ljudi koji me ne poznaju dobro – kako crni tako i beli – otkriju moje poreklo (a to je najčešće pravo otkriće, jer sam ja prestao da ističem koje je rase moja majka još otkad sam imao dvanaest ili trinaest godina, strepeći da bi se u suprotnom moglo pomisliti da podilazim belcima), u deliću sekunde bih primetio da pokušavaju da se na brzinu prilagode toj činjenici, gledajući me u oči kao da traže da im ja dam neki znak. Više ne znaju ko sam. U sebi misle da razumeju moje napaćeno srce – izmešana krv, podeljena duša, avetinjski lik tragičnog mulata uhvaćenog u zamku između dva sveta. Ja onda pokušam da im objasnim da nije tako, da tragedija nije moja, ili bar da nije samo moja, da je to i vaša tragedija, vaša, sinovi Plimut Roka i ostrva Elis. Vaša je, deco Afrike! To je podjednako tragedija šestogodišnjeg rođaka moje žene i njegovih belih drugova iz prvog razreda, tako da ne morate da pogađate šta mene muči, lako to možete i sami da saznate gledajući noćne vesti. Kad bismo mogli da priznamo bar toliko, onda bi tragični krug možda počeo da se prekida…“

Prvo izdanje ove knjige objavljeno 1995. godine kada je Barak Obama kao prvi Afroamerikanac izabran za predsednika Harvardske pravne revije. Sledeće izdanje knjiga je doživela 2004. kada je Obama održao govor na nacionalnoj konvenciji Demokratske stranke. Knjiga je dopunjena novim uvodom tada izabranog senatora Baraka Obame. Ovo izdanje se nalazi i pred našim čitaocima.

Sećanje na oca

Lepa i potresna priča počinje onog trenutka kada je Obamin otac Barak Husein Obama Senior, kao dvadesetčetvorogodišnji student na razmeni studenata stigao na univerzitet Havaja u Manoi 1960. i tu upoznao mladu osamnaestogodišnjakinju En Danem, čija se porodica na Havaje doselila iz gradića El Dorado u Kanzasu. Uzeli su se, uprkos blagom protivljenju njene porodice, u februaru 1961. Mladi crnac je u međuvremenu sve osvojio svojim šarmom i duhovitošću, a u avgustu te godine rođen je Barak Obama.

Roditelji su se rastali kada je Obami bilo dve godine, a kasnije su se i razveli. Otac je nastavio sa školovanjem na fakultetu na Harvardu, a majka mu se udala za indonežanskog studenta, koji je bio isto godište kao Obamin otac. Nedugo zatim su se svi odselili u Džakartu, u domovinu Eninog novog muža. Obama je tamo pohađao nastavu u lokalnim školama, prvo katoličkoj, a kasnije državnoj. U Džakarti je dobio polusestru Maju. Druga polusestra, kćerka njegovog oca iz njegovog kasnijeg braka, živi u Najrobiju u Keniji.

Oduševljeni kenijci

Verovatno zato je pola Kenijaca sebe prepoznalo kao deo porodičnog stabla Baraka Obame mlađeg. Nakon što je diplomirao na njujorškom Univerzitetu „Kolumbija“, Obama 1985. prešao u Čikago kako bi za platu od 12.000 dolara godišnje radio u radničkom kraju Saut Sajd, naseljenom skoro isključivo crnom populacijom koja je ostala bez posla zbog zatvaranja lokalnih čeličana i fabrika,i živela na ivici preživljavanja. O tom delu svog života, odnosno onim sa čim se susreo na terenu, Obama piše: „Počeo sam da provodim nekoliko sati nedeljno s tom decom i njihovim roditeljima. Sve majke su bile starije maloletnice ili u svojim ranim dvadesetim, većinom su ceo život provele u Oldgeldu, a i njih su podigle maloletne majke. Govorile su bez stida o tome kako su zatrudnele u četrnaestoj ili petnaestoj godini, o napuštanju škole, labavim vezama sa očevima dece koji su ulazili i izlazili iz njihovih života bez obaveza. Govorile su mi o tome kako moraju da se snalaze u sistemu koji slabo funkcioniše, kako se najviše vremena troši na čekanje – čekanje socijalnog radnika, čekanje da se unovči ček od dečjeg dodatka, čekanje autobusa koji će ih odvesti do najbliže samoposluge na udaljenosti od osam kilometara, da tamo kupe pelene na rasprodaji.“

Knjiga je puna upravo ovakvih toplih, dirljivih, potresnih priča. Snovi moga oca su priče o obespravljenoj i zaboravljenoj Americi koju ne viđamo u holivudskim ostvarenjima. U takvim ostvarenjima latino i afroamerička populacija se uglavnom ocrtava negativno naglašavajući stereotip o obojenima kao lošim momcima i predmet je vulgarnog karikiranja.

Zato je Barak Obama i zaključio da treba da se bavi politikom. Odlučio je da dokaže i pokaže svima da je moguće nadići granice rase i nasleđa. Politikom se bavi od 1992. godine, kada se istakao organizacijom registracije afroameričkih birača u biračke spiskove i tada se pozivu odazvalo preko 150.000 osoba.

Kada budemo pratili prenos inauguracije Baraka Obame koja je zakazana za 20. januar iduće godine, još jednom će se pred našim očima događati istorija. Zato ovu „provokativnu priču o pripadanju dvama svetovima i nepripadanju nigde“, treba i pročitati.