Kal juga

Poštujem ono što autori „Igre prestola“ i sličnih TV i filmskih ostvarenja rade, ali nikako nisam uspeo da postanem zagriženi fan ovog žanra. Isto mogu da kažem i za književna dela ovog žanra, neka od njih su odlično napisana i s razlogom su poput Tolkinovih „Gospodara prstenova“ proglašena za remek-dela, ali ta vrsta literature nije mogla da me omađija, začara, zaposedne i osvoji. Nedavno mi je prijateljica skrenula pažnju na prvi roman Mladena Milosavljevića (1982) „Kal juga“ (izdavač: Strahor) i prijatno se iznenadih. Štaviše, pročitah odličan roman, dobro napisan, sa nekoliko paralelnih tokova radnje. Tu se prepliću fikcija i stvarnost, prošlost i sadašnjost, arheologija, istorija, etnologija, verovanja, folklor, mitovi, predanja. Na dvestotinak stranica koliko roman ima slažete džinovsku slagalicu na nekoliko nivoa.

Da ne prepričavam ceo roman citiraću deo prikaza na sajtu bookwitch77.blogspot.com: „Godina je 1976. Mijat Petrović, mladi arheolog, na iskopinama Lepenskog Vira pronalazi neobičan riboliki artefakat. Taj pronalazak će mu od života i karijere napraviti haos, a njega naterati da odgovore o svojoj neobičnoj osobini da spas od briga koje ga pritiskaju pronađe u hodanju bez obuće po zemlji iz koje crpi pozitivnu energiju, o artefaktu, kao i tome zašto su državni organi personalizovani u vidu inspektora Ozrena Načića zainteresovani za pronalaske iz Lepenskog Vira, potraži na stranicama dnevnika provizora Frombalda koji je pronašao u staroj crkvi u svom rodnom Donjem Milanovcu. Drugi deo priče, odnosi se na zapise iz dnevnika provizora Frombalda. Kroz njegovo viđenje Srbije saznaćemo zašto i kako je Eugen Savojski preuzeo Beograd od Turaka, koje su to sile prizvali na obalama Dunava, ko su srpski hajduci koji su pomagali Austrijancima i kako su Turci ponovo došli u posed Belog grada.

Kao čovek koji ne pridaje previše značaja praznoverju i paganskim obredima koji se u Srbiji u to vreme praktikuju, Fromblado objektivno beleži sve neobično što mu se događa tokom njegovog boravka kao provizora u Srbiji.“

Ovaj roman me je osvojio lepim jezikom kojim je napisan, mnoštvom podataka, a iznad svega autorovim znanjem, koliko videh čovek je etnolog. Ovo je jedna od onih lepih knjiga koje vas teraju da promišljate a dok to radite mnogo stvari i saznate i nastojite da razumete prostore Juga Evrope na kojima živimo i ljude koji ih naseljavaju. Milosavljević u knjizi piše: „Verovao sam da nakon pada srednjovekovne Srbije pod tursku vlast, a pre proglašenja Milana Obrenovića za kralja, na teritoriji Srbije nije bilo drugog kraljevstva. Netačno. U periodu od 1717. pa sve do 1739. godine, Srbija je bila u sastavu Svetog rimskog carstva. Ova važna epoha, baš kao i u slučaju Lepenskog Vira, bila je gotovo potpuno književno neobrađena. Čitajući više o Eugenu Savojskom, princu Aleksandru Virtemberškom, nesrećnom fortifikatoru i obnovitelju beogradske tvrđave Nikoli Doksatu de Moretu, oberkapetanu Staniši Markoviću – Mlatišumi, pustopašnom kapetanu Teodoru Prodanoviću zvanom Čupa, shvatio sam da pred sobom imam galeriju istorijskih likova o kojima domaća šira javnost ne zna gotovo ništa.“