Književni bojkot

Čitaoci u Srbiji imaju privilegiju da čitaju odlične prevode knjiga ove talentovane, nagrađivane i jedne od najzanimljivijih mladih književnica koje pišu na engleskom, a koje potpisuju Vuk Šećerović („Normalni ljudi“ i „Razgovori s prijateljima“) i Jelena Lazić („Bajni svete, gde si“).

Izdavač je Geopoetika.

Čitaoci u Izraelu, međutim, neće moći da uživaju u divnom pisanju Sali Runi zato što autorka neće da joj knjige budu prevedene na hebrejski.

Prva dva romana objavila je izdavačka kuća Modan. Autorka se juče oglasila saopštenjem u kome piše ovo: „Prvo sam bila veoma ponosna što je dva moja prethodna romana na hebrejski prevela Katja Benovitis. Zahvalna sam svima koji su učestvovali u izdavanju mojih knjiga i podržavali moj rad. Volela bih da se to dogodilo i sa mojim poslednjim romanom. Ipak, odlučila sam da prava za prevod ne prodam izdavaču čije je sedište u Izraelu.“

Sali Runi se na ovaj potez odlučila zbog „načina na koji se Izrael ophodi prema Palestincima“.

Mlada Irkinja otišla je i korak dalje: „Naravno da ima država osim Izraela koje krše ljudska prava. Tako je bilo i sa Južnom Afrikom za vreme aparthejda. Jasno mi je da se mnogi neće složiti sa mojom odlukom, ali mislim da za mene ne bi bilo dobro da u trenutnim okolnostima potpišem novi ugovor sa izraelskim izdavačem koji se nije javno distancirao od aparthejda i kršenja ljudskih prava Palestinaca.“

Namerno sam citirao poveće delove saopštenja koje pročitah u londonskom Tajmsu.

Kad ga pažljivo pročitate, shvatite sav besmisao mešanja politike i književnosti, iako su se ove dve oblasti života često preplitale, a ishod nikad nije bio dobar po književnost.

Dvoumio sam se da li o ovome uopšte i da pišem, ali nisam mogao da pređem preko činjenice da se čitaoci diskriminišu, u ovom slučaju govornici hebrejskog jezika.

Sukob Izraelaca i Palestinaca je toliko dubok i kompleksan i mogu ga rešiti samo oni.

Hoće li to učiniti i kada, ostaje da se vidi.

Svako ima pravo na svoj politički stav, ni Sali Runi nije izuzetak.

Štaviše, od pisaca se i očekuje da jasno i glasno ukazuju na nepravde u društvu, da pružaju otpor, da dižu glas, samo je pitanje kako.

Sali Runi se štošta može otpisati na mladost, trideset joj je godina, i glupost, svoj ugled i ime je svela na dnevnopolitičku upotrebu.

Jedni će se diviti njenom potezu jer tako podržava „pravu stranu“, dok će je oni drugi optužiti za antisemitizam.

Mislio sam da je Sali Runi pametnija, da može bolje da uvidi složenu realnost na terenu, nisam očekivao da će nasesti na prvu loptu na jedan od dva propagandna narativa u ovom bliskoistočnom sukobu.

Nisam očekivao da će se njeno neslaganje sa potezima države Izrael preliti na njene stanovnike među kojima su njeni verni čitaoci, a govore hebrejski.

Od pisaca se očekuje da su iznad politike i političkih prepucavanja, solidarnost sa jednima ne treba da isključi one druge. No, i pisci su ipak samo ljudi…