Kroz pisanje sam se oslobodio

 Ivanjijev lični život nije manje zanimljiv od životnih priča njegovih junaka. Njegovi roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine. Sve to bio je povod za razgovor sa njim i njegovom suprugom u restoranu “Pomodoro”.

Nedavno ste mi rekli da je „došlo vreme da o Holokaustu pišu klinci koji s tim nemaju nikakve veze“. Ima mladih autora poput Miljenka Jergovića ili Pavla Zelića koji pišu o tome…

– Kao što ste me citirali, to jeste moje mišljenje. Cela ta generacija koja je pisala o tome – da počnemo od najvećih, Horhea Sempruna, Prima Levija, a i na našim meridijanima ima nas dosta, svi mi pišemo jako lično. Teško je iskobeljati se iz ličnih emocija. Lakše je, a možda i teže pisati o Dioklecijanu i Konstantinu. Mlađi autori su ti koji Holokaustu mogu da prilaze kao istorijskom, ali i književnom gradivu. Mogu da izmišljaju i dodaju, da to ne bude neka suva kuknjava nego zanimljiva literatura: njihovo je carstvo nebesko.

Kako izgleda kada ste obeleženi činjenicom da ste preživeli Holokaust?

– Rekli ste „obeležen“. To je teška reč. Ja sam pomalo frojdijanac koji misli da se toga treba osloboditi. Mislim da sam se kroz pisanje potpuno oslobodio. Ima literature u kojoj se navodi da se traume ispoljavaju tek u drugoj ili trećoj generaciji. Moj sin mi kaže: 'Ti si preživeo i ostao normalan, mi smo normalni.' Bilo, pa prošlo. Ne znam. Ponekad ne znam šta sam doživeo, a šta sam pročitao. Moram da se držim onih malobrojnih dokumenata koje imam o tome, da proverim kad je šta bilo. Ima tu još jedan problem. Nemci su recimo bili savršeno precizni i imam dokumentaciju u kom sam logoru kada bio, ali ipak sa greškama. Tako će u dokumente ući da sam rođen 1927, a ne 1929. godine. Moguće je da sam i slagao da bih ispao stariji, ali ja se toga ne sećam.

Šta sa glasovima onih koji tvrde da su „neki Jevreji od Holokausta napravili marketing“?

– Za neke on to, naravno, jeste. Ima profesionalnih Jevreja koji žive na račun Holokausta i pišu. Ne mogu da se setim imena nekog američkog autora koji je jurcao po Nemačkoj i svuda bio primljen, a onda je sve ogovarao i sve pisao naopačke. Ali, i tu čovek mora da slegne ramenima. Ako smo za slobodu izjašnjavanja, svako može da napiše koje god gluposti hoće. Ja navijam za Palestince jer ne moraju svi Jevreji da navijaju za ovakav Izrael. Ako ste pročitali Teodora Hercla, on nije to tako zamišljao. Dobio sam jednom davno pismo od Jad Vašema na hebrejskom. Poslao sam to svojoj rođaci Ani Šomlo u Izrael da mi prevede. Ona je to uradila, a ja sam Jad Vašemu odgovorio na nemačkom i rekao: „Nemojte se čudite što vam odgovaram na nemačkom jer gospodin koji je izmislio vašu državu nije znao ivrit i pisao je na nemačkom.” Čak Hercl ima jednu rečenicu koju rado citiram. On priča o toj državi koja će nastati i kaže: „Problem je jezik, pa niko od nas ne zna hebrejski, niko valjda nije lud da železničku kartu kupi na hebrejskom“ i zalaže se za nemački. Sad ja kažem, kad bi se Hercl probudio u Izraelu, mogao bi da kupi železničku kartu na ivritu, ali prvo bi morao da ga nauči. Dobro, teme Izraela ili Kosova su komplikovane, gde sam ja, kako bi većinski narodi rekli, na pogrešnoj strani.

Budući da živite između Srbije, Austrije i Nemačke, koliko je multikulturalnost u Nemačkoj prisutna? Ima kritičara koji tvrde da je doživela poraz.

– Multikulturalnost je veoma prisutna. Za te kritičare nisam čuo. Novu vladu još nemamo. U prošloj vladi potpredsednik vlade i ministar ekonomije bio je rođeni Vijetnamac koji tako i izgleda. Šef frakcije Zelnih bio je Turčin. I u jednoj i u drugoj i u trećoj partiji ima političara koji su predstavnici Nemaca sa drugim nacionalnim poreklom, kako oni kažu. U Nemačkoj kao i u Austriji bitno je da ste državljanin te zemlje.

Preko dve decenije radili ste kao prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu. Danas ga jedni nipodaštavaju, drugi hvale. Kako je bilo raditi sa osobom koja je obeležila jedan deo naših života?

– Neosporno je obeležio ne samo jedan deo naših života nego drugu polovinu dvadesetog veka. Za mene je danas velika privilegija to što sam ga poznavao i što sam za njega ponekad mogao da radim. To što danas pišu gluposti, to ni pas s maslom ne bi pojeo, na to samo treba slegnuti ramenima. Ima i ozbiljnih knjiga o njemu. Zaboravljene su recimo njegove „Skice za autobiografiju“. Zaboravljeno je i to da je četiri dana pred smrt po jedan sat dnevno govorio u kameru o svom životu i to nije bilo dovoljno. Na snimku se vidi samo on kako puši tompus i priča. Prema tome, to će sve sa istorijske perspektive doći u red. Volim da citiram Radeta Šerbedžiju, koji kaže „Ko ne zna kako je dobro živeo u vreme Tita, tome ja ne mogu pomognem“.

Kako vam izgleda proslava jubileja Milanskog edikta?

– Konstantinom sam počeo da se bavim pre više od četrdeset godina. U romanu „Dioklecijan“ opisano je Konstantinovo rođenje i veoma je prisutan i tamo. Mene ta tema zanima i uzbuđuje kroz veći deo mog života, zato mi nije potreban datum. Što se proslave tiče, svaki je datum dobar da se ljudima skrene pažnja na nešto što je važno u istoriji čovečanstva. Nećemo da zanemarimo činjenicu da je taj konkretan edikt o kome je sada reč potpuno sporedna stvar. Edikt o odobravanju hrišćanstva doneo je car Galerije dve godine ranije. Onaj bitni trenutak kada je hrišćanstvo priznato kao glavna religija, što jeste Konstantinova zasluga, biće Prvi vaseljenski sabor koji će se odigrati dvanaest godina kasnije.

Uskoro romani o Dioklecijanu i Julijanu

Po knjižarama se ovih dana može naići na mnogo knjiga o Konstantinu. Upravo se sprema treće izdanje vaše knjige. Hoće li se pojaviti i preostale dve knjige iz ove trilogije?

– Hoće, pojaviće se i preostala dva romana. Kada je poplava knjiga o Konstantinu u pitanju, reč je o ličnosti koja to apsolutno zaslužuje. Mislim da ono najvažnije što sam napisao u životu upravo jesu romani o Konstantinu, Dioklecijanu i Julijanu jer se nadovezuju jedan na drugi.

Lična karta

Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivan Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame. Njegovim najznačajnijim delima smatraju se romani „Čoveka nisu ubili“, „Na kraju ostaje reč“, „Preskakanje senke“, „Barbarosin Jevrejin u Srbiji“, „Guvernanta“ i „Balerina i rat“, kao i zbirke pripovedaka „Druga strana večnosti“ i „Poruka u boci“.