Lavirinti smeha i sećanja

Serijal romana o Kupoholičarki stekao je verne obožavaoce, pa se svaki novi nastavak Kupoholičarkinih životnih radosti i tuga očekivao sa velikim nestrpljenjem. Iako se romani ove autorke automatski svrstavaju u laku literaturu koja opušta, zasmejava i ne zamara mozak, Sofi Kinsela kroz na prvi pogled trivijalne zaplete svojih romana progovara o ozbiljnim problemima današnjeg globalizovano – industrijalizovanog društva, odnosno osvrće se na pojedinca u njemu. Prevodilac njenog poslednjeg romana „Sećaš me se?“ (izdavačLaguna) Aleksandra Čabraja kaže da je Kinsela „razvila sjajan stil pisanja i da se posvećuje razobličavanju ozbiljnih tema, a čitaoci to znaju da prepoznaju“.

Glavna junakinja ove knjige Leksi budi se u bolničkom krevetu posle saobraćajne nezgode misleći da je 2004, da joj je dvadeset pet godina, da ima krive zube i da nema sreće u ljubavi. Ali, na svoje zaprepašćenje, shvata da je zapravo 2007. i da joj je dvadeset osam godina, da su joj zubi savršeni, da je postala šef u firmi – i da je udata! I to za zgodnog milionera! Kako se, za ime sveta, našla u tom bajkovitom životu? Leksi prosto ne može da poveruje u svoju sreću – naročito kad ugleda svoj predivni novi dom. Sigurna je da će, pošto ponovo upozna svog muža, imati savršen brak. On joj je čak napisao i „bračni priručnik“, koji bi trebalo da joj pomogne u tome.

Dok, međutim, upoznaje svoju novu ličnost, u njenom savršenom životu pojavljuju se pukotine. Svi njeni stari prijatelji je mrze. Konkurenti žele da joj preotmu posao. A onda se pojavljuje i jedan razbarušeni, seksi momak. sa novim šokantnim vestima. Šta joj se, stvarno desilo, hoće li se ikada setiti, i šta će biti kad se seti, samo su neka od pitanja na koje odgovara knjiga, ali zapravo piše o amneziji i jednom od načina na koji se može izboriti protiv ove bolesti. Ali, i o borbi glavne junakinje sa samom sobom o čemu možda najbolje govori ovaj odlomak:

„ Dobro. Moram da povratim pamćenje. Dosta mi je više ove amnezije. Dosadilo mi je da mi ljudi pričaju kako znaju o mom životu više od mene.

To je moje pamćenje. Pripada meni.

Zurim u svoje oči u ogledalu na vratima garderobe. To mi je nova navika, da priđem ogledalu tako blizu da vidim samo svoje oči. To me smiruje. Imam osećaj da gledam svoj nekadašnji lik.

„Seti se, idiote“, govorim sebi tihim, besnim glasom. „Se-ti se.“

Moje oči zure u mene kao da sve znaju, ali neće da mi kažu. Uzdišem, i u očajanju naslanjam glavu na staklo.

Otkad smo se pre neki dan vratili iz izloženog apartmana, nisam radila ništa drugo sem što sam čeprkala po poslednje tri godine svog života. Prelistavala sam albume s fotografijama, gledala filmove za koje znam da sam ih videla, slušala pesme koje je stara Leksi čula stotinu puta… ali ništa nisam postigla. U kojoj god da su fioci zaključana moja sećanja, prilično je nedostupna. Neće se otvoriti zbog neke pesme You’re Beautiful koju peva Džems… kako se ono zvaše.

Glupi, tajanstveni mozak. Mislim, ko je ovde glavni? Ona ili ja?

Juče sam otišla kod onog neuropsihologa, Nila. Saosećajno je klimao glavom dok sam mu pričala o svemu, i stalno nešto zapisivao. Onda je rekao da je sve to veoma zanimljivo i da će možda napisati naučni rad o meni. Kad sam ga pritisla, dodao je da bi mi možda moglo pomoći ako odredim neki vremenski rok, i da bih mogla da idem na terapiju, ako želim.

Ali ja ne želim terapiju. Želim svoje sećanje. Ogledalo se magli od mog daha, sve jače pritiskam staklo čelom, kao da su svi odgovori u mom liku iz ogledala, kao da ih mogu dosegnuti ako se dovoljno usredsredim.“ Jednom rečju „Sećaš me se?“ je knjižica koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Zasmejaće vas do suza, a možda i rasplakati.