Leonora

Godinama unazad čitam i kupujem knjige meksičke književnice Elene Poniatovske i pitam se kako nikome od ovdašnjih izdavača nije palo na pamet da je prevodi budući da je autorka poznata i da je ovenčana svim književnim nagradama bitnim za stvaralaštvo na španskom jeziku. Onda se nenadano, to se tako uvek desi, obradovah kad videh da je zagrebačka Fraktura objavila njen roman „Leonora“ koji je sa španskog dobro prevela Silvana Roglić, možda čak i previše dobro jer se do te mere doslovno držala izvornog teksta da sebi nije dala nimalo prevodilačke slobode, na šta kao dobar prevodilac ima puno pravo. Doduše i razumem je. Jezik kojim Poniatovska piše toliko je živopisan i bogat, ona se naprosto njime toliko dobro poigrava da možete samo da uživate u lepoti napisanog i pročitanog. Bogat je i hrvatski, pa sasvim lepo može da oslika ono što je autorka zamislila. Poniatovska od čitalaca traži da maštaju, misle, razmišljaju i zamišljaju. Roglićeva se trudila da ne izneveri lepotu izvornika, pa se verovatno iz poštovanja nije usudila da izvede smelija prevodilačka rešenja. Odlučila se da igra na sigurno i da ne eksperimentiše. I to se može razumeti budući da sam se proteklih decenija načitao toliko loših prevoda. Sve ovo pišem zato što se dobrom prevodu kad ga pročitam veoma obradujem, a Silvanu Roglić treba ohrabriti da upregne svu svoju kreativnu prevodilačku energiju jer se vidi da može, a ako se izdavač bude odlučio da objavi meni najdražu knjigu Poniatovske „La piel del cielo“, nadam se da će sve ovo što napisah biti uzeto u obzir makar malo.

Pred nama je romansirana biografija nadrealističke meksičke slikarke Leonore Karington. Poniatovska inače voli da piše o važnim ličnostima meksičke istorije. Ukratko Leonora je rođena u Engleskoj. Tridesete provodi u turbulentnoj vezi s jednim od začetnika dadaizma i nadrealizma Maksom Ernstom, a kada njega odvode u logor, Leonora završava u psihijatrijskoj bolnici. Ni jezive terapije kojima je podvrgavaju u njoj ne ubijaju čežnju za umetnošću. Pošto je upoznala meksičkog diplomatu Renata Ledusa, odlučuje da pobegne iz Evrope koja je devastirana ratom i odlazi s njim u Meksiko. Od tog trenutka počinje njena prava priča.

I život Elene Poniatovske je zanimljiv. Možda ne kao život njene junakinje, ali ipak jeste. Rođena je 1932. godine kao dete poljskih emigranata u Parizu. Najznačajniju književnu nagradu za pisanje na španskom Servantes dobija 2013. Po ubeđenju je levičar i šezdesetosmaš. Radila je i kao novinarka i scenaristkinja, što se može videti i u njenom pisanju. Meru između faktografskog i literarnog dobro nalazi već decenijama. Aristokratskog je porekla, ali ne terajte me da navedem koje titule ima jer ću negde sigurno omanuti. Ona Meksiko voli, poznaje, oseća. Dok čitate njene knjige pred vama se iznenada otvori ceo kosmos jedne istorije, kulture i civilizacije o kojoj toliko malo znate, a izaziva vas i privlači da joj se prepustite.