Ljudi su se otuđili

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

U vašim knjigama štampari zauzimaju značajna mesta kao važni likovi. Zbog čega?

– Nije to tako u svim mojim romanima, već u ova dva koje ste pročitali. To je na neki način moja zahvalnost njima. Mislim da su mi veoma bliski meni zato što su se bavili štamparstvom, objavljivanjem pisanih dela. Kada bi se nekim čudom Ibrahim Muteferika (glavni junak „Mađara“ ključna osoba za razvoj štamparstva u Turskoj prim.aut) pojavio ovde mislim da bismo mogli da razgovaramo zato što smo bliski. On bi mi bio blizak kao da mi je prijatelj.

U vašim knjigama značajno mesto zauzimaju jaki ljudi. Jesu li upravo oni žrtve istorije i okolnosti u kojima su se našli ili se mogu smatrati pobednicima?

– Za razliku od danas tadašnji vladari nisu birani na izborima. Nisu svojom voljom dolazili na mesto vladara. Jednostavno, na mesto vladara su dolazili svojim rođenjem, pa su silom prilika bili primorani da to budu. Zbog toga većina njih verovatno nije bila rođena za to ali je morala da vlada. Mnogi od tih vladara su veoma kratko živeli kao običan svet, možda u detinjstvu. Život im je bio ispunjen dužnostima, a mnogi od njih su voleli muziku, slikarstvo, imali su neke druge afinitete, ali morali su da budu vladari. S te strane oni jesu na neki način žrtve. Nažalost, vremenom su neki od njih postali loši ljudi zbog toga što nisu sami odabrali da budu to što jesu.

Čitajući vaše romane, vidljivo je da su međuljudski odnosi bili drugačiji. U prvom planu su bile neke druge vrednosti: viteštvo, čast, uviđajnost mislite li da se danas sve to izgubilo?

– Tehnologija i osavremenjivanje društva je donelo neke prednosti društvu i čovečanstvu. Recimo, nekada je osmanskoj vojsci trebalo nekoliko dana da stigne do Beograda, a sada ja mogu da stignem za jedan sat. S druge strane, mnogo toga je i nestalo, ljudi su se otuđili jedni od drugih, usamljeniji I nesrećniji.

Potičete iz stare istambulske porodice. Koliko su se ljudi promenili? Koliko su migracije, o kojima piše i Orhan Pamuk, promenile vaš rodni grad?

– Promena je sastavni deo života, nemam ništa protiv promene. Međutim, pitanje je šta će ta promena doneti. Na primer, mnogo zgrada u gradu se poruši i šta bude posle? Prekida se veza među generacijama, bivaju odvojene jedne od drugih, više među njima ne postoji kontakt. Ne postoji nit između onoga što je bilo pre i ovoga danas. Generacije su, recimo, išle u neku školu, studirale su ovde-onde i sada su na mestu tih građevina, nikle neke druge. Srušili ste nešto i tu napravili neboder. Dakle, ne postoji sećanje na ono što je nekada bilo. Nema više tog kulturnog nasleđa koje se polako gubi. Jednostavno, postoji otuđenje. Kultura sećanja je zato važna, ona je lepak, vezivno tkivo koje spaja ljude. Grad u kome živite vam je važan zbog povezanosti sa kulturnim nasleđem. To je nešto što olakšava i ulepšava život.

Bili ste u braku sa značajnim turskim novinarom Četinom Altanom. Kako je izgledao život dvoje ljudi od pera?

– Bavili smo se istim poslom i mogli smo da razmenjujemo ideje. Važno je da su ljudi duhovno povezani i slični. Bitno je da među njima ne postoji takmičenje u smislu 'ja sam bolji od tebe, ja ću da se dokažem', toga među nama nije bilo. Podržavali smo jedno drugo, pa je zato naša veza bila toliko čvrsta. Treba da poštujete mogućnosti onog drugog. Setite se zaprežnih kola, ako od dva konja svaki vuče na svoju stranu kola će stajati u mestu i neće se kretati. Ako jedan od partnera ide brzo drugi sporo, ni oni se ne kreću. Potrebno je uspostaviti harmoniju.

Budući da da živimo u strašnom i tegobnom vremenu, treba li pisci politički da se angažuju i dignu glas, da se pobune protiv nepravde?

– Ne želim da pričam kao političar. Moj princip je da ne služim nikome, nisam ničiji vojnik. Pisci nisu političari. Političari su za mene ljudi drugog reda. Pisac ne sme da laže za razliku od političara koji to radi. Ako pisac ispoljava svoj opozicioni stav on to ne radi da bi došao na vlast nego da bi ispoljio svoj kritički stav. Za razliku od pisca političar mora da priča laži, jer u suprotnom će izgubiti fotelju.

U poslednjih nekoliko godina, turska kultura je, naročito na Balkanu sve prisutnija: TV serije, muzika, filmovi… sve više turskih pisaca se prevodi. Mislite li da je kultura dobar izvozni proizvod vaše zemlje?

– Budući da kroz istoriju postoji velika povezanost Turske i svih balkanskih zemalja treba graditi mostove koje su zasnovane na ravnopravnoj razmeni, reč je o prožimanju kultura koje su istorijski povezane i to je vrlo dobra stvar. Najbolji način za to jesu, umetnost, zabava sport. Sve su to medijumi koji mogu da povežu kulture koje su oduvek bile bliske. Turska je velika zemlja, pa su s te strane geografski posmatrano Jedrene mnogo bliže Balkanu i deo su Balkana, dok su recimo Anadolija i oblasti bliže Siriji povezanije sa arapskom kulturom. Svi pisci su koncentrisani na Istanbul, glavni grad jeste Ankara, ali kada je o kulturi reč to je Istanbul. Još od Konstantinopolja pa dalje kroz stoleća stvarala se velika kulturna baština. Kultura je u intelektualnom smislu više bila okrenuta ka Balkanu i Evropi nego ka istoku, kada pričamo o Istanbulu, koji je kulturna prestonica.

(Prevod s turskog: Vesna Gazdić i Eduard Bošnjak)

Lična karta

Naša sagovornica je rođena u Istanbulu (1954) književnica je, prevoditeljka, kolumnistkinja. Diplomirana stomatološkinja. Piše uglavnom istorijske romane. Proslavila se trećim romanom „Kira Ester: koji je prodat u Turskoj u 110.000 primeraka i preveden na deset jezika. To je saga o sefardskoj porodici primoranoj da se iz Španije iseli u Tursku. Ovaj roman je bio razlog što je Univerzitet Sorbona pozvao Solmaz Kamuran da učestvuju na konferenciji o sefardskim Jevrejima i njihovoj književnosti. Posle „Kire Ester“ usledili su romani „Minta“, „Banka, Boreas Vetar sa Dardanela“, „Mađar“, „Šerbet vlasti miriše na krv“.