Mario Benedeti

Izbor njegovih priča su davne 1982. godine za beogradsku “Prosvetu” izabrale i prevele sa španskog Ksenija Bilbija i Milena Trobozić Garfield, a onda je ta knjiga naprosto bila zaboravljena. Reč je o knjizi “Čudno, čudesno, čudovišno – priče iz Montevidea” koju je ovih dana objavila beogradska izdavačka kuća Red Box koja inače objavljuje odlične knjige.

Prevodioci su uradili redakciju prevoda ove sjajne knjige i novim generacijama otkrili jednog sjajnog autora. Malo je reći da je prevod ovog izbora Benedetijevih priča savršen i uvlači vas u njegov svet toliko da iz njega ne želite da se izađete.

Ksenija Bilbija napisala je za ovo novo izdanje Benedetijevih priča odličan predgovor u kome objašnjava neobičan put ovog  izbora od 31 priče  do čitalaca, ali i svoje iskustvo rada na prevođenju nimalo jednostavnog, ali predivnog originalnog teksta, te tako piše:

“Bilo je to vreme kada je Markes dobio Nobelovu nagradu za književnost, kad smo se zavodili na beogradskim žurkama prepričavajući još neprevedene Borhesove i Kortasarove priče, kada su u Beogradu knjige na španskom mogle da se kupe samo u knjižari SKC-a i kada se na TV ekranima još uvek nisu vrtele latinoameričke sapunice. Mislim da smo te godine na FEST-u Milena i ja strašno želele da gledamo film Karlosa Saure ‘Krvave svadbe’ samo da bismo čule španski jezik. Bilo je to pre nego što se u Beogradu otvorio Institut Servantes i pre nego što se reč balkanizacija odomaćila u globalnom žargonu. Verovale smo tada da jezik može da se razume, stvarno da se razume, samo ako se u njemu živi, a nama je u to vreme još uvek nedostajalo da živimo i sanjamo na španskom. I pored svega, usudile smo se da zaronimo u Benedetijeve rečenice, izronimo na srpskohrvatskom i da pretočimo njegov jezik u naš. Uspele smo da savladamo lavirint jezičke sumnje. I urugvajskog španskog i da razrešimo sve jezičke sumnje. I dok sada iščitavam naš prevod, izgleda mi kao da je neki arhiv prošlosti ispunjen tišinom između slova, čini mi se da jedan deo mene i dalje mukotrpno traži reči koje odgovaraju Benedetijevim idejama dok ih ona druga, koja je takođe ja, kritički čita i prosuđuje.”

Šifru za razumevanje Marija Benedetija otkrio je književnik i prevodilac Branko Anđić, a ona glasi:

“Kao i Čehov, Benedeti ume da napiše priču ni iz čega, i obrnuto, da veliku temu predstavi kao malu buru u čaši vode. S druge strane, on je pritom privlačan, pomalo nostalgično retoričan, ironični dendi posred džungle na astaltu. Naizgled nepremostiva razlika izmedu ruskog klasika i američkog bestseler pripovedača iščezava u stilu Marija Benedetija i stapa se u amalgam životne verodostojnosti bez žrtvovanja egzistencijalnih protivrečnosti njegovih junaka koji poprimaju snažnu trodimenzionalnost.”