Mašta je piscu ponekad nepotrebna

Ovo je bio prostor koji smo zvali „Kod Vesne“, ali tada nije bio restoran, moje ćerke su kao male dolazile tu da kupuju. To je bila bakalnica – kaže za Danas u opuštenom ambijentu restorana naših domaćina književnik i izdavač Vladislav Bajac.

Projekat “Srpska proza u prevodu” već nekoliko godina našu literaturu predstavlja svetskoj javnosti. U poslednje vreme zabeleženi su i neki uspesi. Možete li nam reći nešto više o tome?

– Ideja edicije “Srpska proza u prevodu” počela je da pokazuje prve znake dobrih rezultata. Kao što vidite, konstrukcija ove rečenice je rogobatna jer je obazriva. To šta SPiT (skraćenica od Serbian Prose in Translation) želi od samog početka jeste dug proces – ući u fokus drugih kultura, a naročito tzv. velikih iliti široko rasprostranjenih jezika. To su bedemi koje smo tek načeli. No, mi to činimo bez previše iluzija, ali sa tvrdom upornošću i strpljenjem. Ne možete nešto što sistemski nikada ranije nije ni pokušano sada brzopleto uraditi, a kamoli savladati. Ideja je, zbog svoje važnosti pa i pojačanih troškova (prevodiocima engleski jezik mora biti maternji jezik, a uz to oni moraju biti vrsni u svom poslu, potom i iole dostojanstveno plaćeni), od samog početka zahtevala ne samo pomoć već partnerski odnos države. Ja sam, tražeći je, zapravo je zahtevao a ne molio: jer, ako država ne prepoznaje šta je strateški važno po nju i njenu kulturu, a neko to umesto nje ili sa njom radi, onda nešto u toj državi ozbiljno nije u redu. No, da se utešimo: Srbija se u tome pokazala polovično svesna. Prvo su nas dva ministra/ministarstva kulture odbila u ovoj ideji, pa je tek treći (Nebojša Bradić) shvatio o čemu se radi i ušao u priču. Posle njega, opet „igranka” sa sledeća dva ministra, da bi sa sadašnjim i ministrom i državnim sekretarom (Ivan Tasovac, Dejan Ristić) ova edicija dobila na jednom od konkursa svoje zasluženo mesto.

Spadate među veoma prevođene autore. Kakva je reakcija čitalaca koji vaše knjige čitaju u prevodu?

– Različita. Mada, svuda imate prilježne i pomne čitaoce. Takvi su naročito, po mom iskustvu, bili u Italiji, Nemačkoj, Turskoj. U Bugarskoj, Sloveniji, Makedoniji sam na različite načine doživeo uspehe – od popularnosti do većih tiraža. Reakcije iz arapskog sveta čekam. U Britaniji mi je “Hamam Balkanija” nedavno izašao i uskoro imam gostovanje u Britanskoj biblioteci pa ću videti šta me čeka. U Americi je knjiga pred izlaskom. U Francuskoj takođe. No, nemam iluzija: mi srpski pisci smo kao mlađe dete koje pred maćehom tek treba da se dokaže. Mi smo krivi što se nismo na vreme organizovali i nametali, a Zapad je naročito kriv zato što i dalje sa priličnim zazorom gleda na nas. Moja mala misija i kao pisca i kao izdavača jeste da pokušam da im pokažem kako srpski jezik ima dobru i raznovrsnu književnost, bolju od slike sopstvene države. Prošle godine je, recimo, američki istoričar književnosti na međunarodnom simpozijumu o osmanizmu govorio, poredeći ih, o Andrićevoj “Na Drini ćupriji” i mom “Hamamu”. Zar to nije poželjni kontinuitet prisustva jedne nacionalne književnosti? Turski predsednik Gul mi je kao čitalac poslao pismo zahvalnosti što sam uopšte napisao knjigu poput “Hamama”. Gest za poštovanje. Taj isti roman u nastavi je u Britaniji, na pojedinim univerzitetima u SAD, Bugarskoj i kojekuda drugde.

U romanima “Hamam Balkanija” i “Bekstvo od biografije” pišete o istorijskim ličnostima i temama. Može li prožimanje istorije i fikcije doprineti drugačijem viđenju istorije, odnosno novom „iščitavanju” literature?

– Književnost naravno nema zadatak da istoriju prepravlja ili da bilo šta dokazuje. Njena snaga i lepota i jeste u relativnosti koju joj mašta donosi. Ja jesam u pisanju koristio istorijske činjenice, ali one su uvek služile ili kao nadopuna izmišljenom ili kao igra dvostrukosti. Moram priznati, nekada su mi literarne interpretacije draže od tzv. tvrde istine. A i nepoverljiv sam prema ovom drugom. Ako ništa drugo, ovaj brak mašte i podataka oplemenjuje ljudsko iskustvo i, nadam se, povećava užitak naših života. A život nije robotika. Iako često nauka (najpre ona tehnička) u pojedinim svojim idejama dok su u pelenama izgleda kao mašta, a kada se neka njena premisa dokaže – ona postaje svoja suprotnost. To je put od nedokučivog do dokučivog. Tu i vidim bliskost između nauke i umetnosti.

Kroz istoriju su me mahom zanimali naši ljudi koje je upravo naša stvarnost zapostavljala, zaobilazila, zaboravljala ili takoreći za njih nije znala. A reč je o pravim svetskim likovima, nekada magovima a nekada genijima. Sreća naša da smo ih imali. Od Dimitrija Mitrinovića do Đorđa Šagića. Životopisi takvih ljudi su do te mere prebogati i neverovatni da često izgledaju potpuno izmišljeni. Tako sam i ja ponekad imao problem sa nepotrebnom, suvišnom spisateljskom maštom: bilo je dovoljno ispisati činjenice delova tako burnih života koji su izgledali kao autorsko metafizičko umeće i ništa im ne dodavati. Takvi su imali već svoju aromu i začine. A reč je (bila) samo o ljudima od krvi i mesa.

Izdavačka kuća Geopoetika umnogome je promenila ovdašnju književnu scenu. Otkrila nam je mnoge nove autore. Koliko ste zadovoljni postignutim i šta su izazovi za vreme koje dolazi?

– Hvala vam na komplimentu. Doslednost u želji da domaćim čitaocima otkrivamo zanimljive, a pre svega, kvalitetne autore ostala je trajna karakteristika Geopoetike. U ratovima '90-ih to je imalo egzistencijalnu odgovornost. Sada kreativnu. Danas „naši” poznati autori nekada su bili jednako nepoznati kao oni koje upravo predstavljamo. To je lepota naše misije: da učvrstite kriterijume i visoke zahteve jednog izuzetnog sloja ljudi u ovoj zemlji koji je obrazovan, zahvalan i zaslužan za neformalni front otpora gluposti, površnosti, tabloidizaciji već uveliko postojećeg prostakluka u politici i medijima. To su ljudi koji su stub jedne države. Nije to nikakva elita: to je samo visoko zahtevna publika. Ja bih toj publici podigao spomenik, i to pravi. Za života. Na njemu bi pisalo: „Nepoznatom živom čitaocu”. U potpisu bi stajalo: „Spomenik podižu pisci i izdavači”. Da se razumemo: bilo bi to slavlje Postojećem i Večnom, Sadašnjosti, a ne nečemu zagrobnom i morbidnom. Ja i inače mislim da su najveći heroji sakriveni iza onih bučnih. To je odabrana sudbina svih dostojanstvenih.

Priredili ste, između ostalog, dve antologije posvećene pesnicima bit generacije i savremenoj američkoj poeziji. Da li u američkoj književnosti, koju odlično poznajete, može da se izrodi novi pokret sličan bitnicima koji će odgovoriti na izazove globalizovanog sveta?

– Iako duboko verujem u moć umetnosti, mislim da je za „protivnika” kakav je globalizacija tj. onaj njen deo koji nije pozitivan, potreban front koji je širi od poezije. To se dalo naslutiti u svim već dogođenim Prolećima i Jesenima diljem Severne Afrike, mediteranske Evrope i Srednjeg istoka. Reč je o sociopolitičkom buntu koji je u toku, buntu pojedinca, koji se udružuje u mnoštvo individua protiv političkog licemerja, bankarskog izrabljivanja, konzumentskog otupljivanja. Ukratko, čini mi se da je reč o jednoj novoj vrsti demokratskog anarhizma. Ako se on zapati, i poezija će čuda činiti.

Knjige imaju sopstveni život

“Knjiga o bambusu” je u poslednjih godinu dana objavljena na raznim jezicima (Nemačka, Italija, u pripremi u Turskoj). Moje geopoetičke basne (“Podmetači za snove”) upravo su doživeli novo izdanje u Italiji, poslednja knjiga “Gastronomadske priče” sprema se u Bugarskoj i Makedoniji… Lepo je to, ali treba uvek biti svestan da knjige posle izvesnog angažmana oko njih, odlaze od roditelja kao i sva druga deca i da nadalje imaju svoj sopstveni život. I to je dobro. Treba ih gledati sa distance, ali ih ne nadzirati i ne uznemiravati suvišnom brigom.

Za opšte dobro srpske književnosti

Geopoetika je sve vreme, uz tegobe ali ne odustajući, bez prekida radila za opšte dobro srpske književnosti. Čak je među do sada objavljenih dvadesetak knjiga “Srpske proze u prevodu” tek u trećem kolu uvrstila jednog „svog” pisca. Podrazumeva se da su pojedinačni naslovi uspešno objavljivani na razne strane jezike: to smo i očekivali. Ali, ono što smo tajno priželjkivali bilo je da se u tzv. važnim, to jest rasprostranjenim jezicima vidljivije, sistematski i ako je moguće – grupno pokažemo. I to se polako događa: na engleskom govornom području, u Velikoj Britaniji (tri knjige u godinu dana), u SAD-u je u pripremi pet knjiga, na arapskom jeziku su izašle dve i u pripremi je još pet knjiga, dogovori oko kineskog jezika dobro napreduju i očekujemo više knjiga zaredom… Biće tu još posla, sva sreća.