Mesto skrivenih značenja

Reč je o životnom delu katalonskog arhitekte Antonija Gaudija, crkvi Sagrada familia. Kada se čovek nađe pred ovim zdanjem na kome se još uvek radi zahvaljujući novcu „Prijatelja hrama“ i nadljudskom naporu fondacije Gaudi, onda shvati kolika je snaga čovečije volje i verovatno božanskog nadahnuća. Viziju Antonija Gaudija koga je nesrećnim slučajem pregazio tramvaj doslovno pokušavaju da oživotvore građevinci i istoričari umetnosti.

Pričati o onome što se na licu mesta da videti može se izjednačiti sa „traženjem igle u plastu sena“. Nemoguće je naprosto opisati doživljaje koji vam naviru kada vidite svaki detalj koji je nabijen značenjima: jasnim, ali i onim skrivenim koja prosto naviru. Zato je preporučljivo ovaj hram obilaziti u društvu vodiča. Na svu sreću sve je organizovano kao „švajcarski sat“, što je osobina koja se generalno Špancima, Kataloncima, kao uostalom i većini ostalih mediteranskih naroda ne može pripisati. Dobra organizacija nije u mediteranskom genetskom kodu i tačka. Ali, u slučaju obilaska Gaudijevog remek dela ništa nije prepušteno slučaju.

Zbog ogromnog pritiska turista, ali i zaljubljenika u arhitekturu, postoje pravila kojih se morate držati ili ulaska u ovo veličanstveno zdanje nema. Malo je falilo da usred Barselone ostanem kratkih rukava. Obično su vam kada pokažete međunarodnu pres karticu sva vrata otvorena i preskaču se svi redovi. Ovde je ipak bilo malo drugačije. Na ulazu u crkvu mi je rečeno da ne mogu da uđem jer nisam rezervisao svoj termin, a spisak je popunjen u narednih nedelju dana. Moja „vađenja“ na činjenicu da sam novinar uz pokazivanje legitimacije, isticanje argumenata da želim da pišem reportažu i da sam u Barseloni samo nekoliko dana nisu urodila plodom. Ljubazno mi je dat broj telefona i mejl gospođe koja je zadužena za rad sa medijima. „Uostalom, trebalo je da konsultujete našu veb stranicu, tamo vam sve lepo piše.“ Brzo zovem osobu zaduženu za medije i objašnjavam joj svoju očajničku želju da uđem u hram zbog čega sam se autobusom klackao preko pola Evrope. Ljubazna dama mi je rekla da će mi izaći u susret time što će me staviti na spisak za prekosutra, te me je zamolila da svima koje poznajem i koji nameravaju da dođu kažem da prvo pogledaju internet stranicu i slede instrukcije. Koliko smo daleko od korišćenja savremenih tehnologija, u Barseloni je hotspot skoro na svakom ćošku, a ovde je taj vid umrežavanja tek u povojima. Ali, dobro je, preživeo sam još jedan u nizu civilizacijskih šokova. Pogledao sam veb stranicu i stvarno jesu bili u pravu: sve piše i zaista treba samo pratiti jasna uputstva. Kako god bilo kada uđete unutra sve se zaboravlja: čovek se prepušta magiji sakralnog, duhovnom miru, razmišljanju o spoznaji da je svaki evro od jedanaest koliko košta ulaznica zaista vredelo dati.