Moćne sile uništenja

Bilo je i onih srećkovića koji su odlazili da obiđu familiju i prijatelje. Mnogo je ljudi sa ovih prostora boravilo u Iraku i Siriji. Odande su, kako većina njih pripoveda, doneli lepe uspomene. Svojevremeno su upravo na ovim stupcima naši saradnici ili čitaoci svoje doživljaje, sećanja i utiske delili sa svima nama. Pričali su i pisali o ljudima, običajima, drevnoj istoriji, tragovima civilizacija koje su u tom delu sveta zatekli. Sada, nažalost, ni toga više neće biti. Ne samo zbog trenutne situacije čiju grozomornost ne mogu da opišu nijedne televizijske vesti, nijedan novinski tekst, već zbog strahota koje seju pripadnici Islamske države koji uništavaju sve pred sobom. Posle zatiranja „nevernika“, odnosno svakoga ko misli drugačije, na red su došla i kulturna dobra između ostalog i islamske umetnosti. Na to je juče u autorskom tekstu u rimskoj „Republici“ upozorio Paolo Matije. Zbog restriktivnosti autorskih prava ne smemo da prenesemo ovo potresno svedočanstvo, ali autor rezignirano primećuje: „Bes Islamske države protiv idola iskaljen je na umetničkoj baštini.“ Mosul, Tikrit i Samara su samo neka od drevnih mesta ove planete koja nisu više prepoznatljiva. Tragovi istorije koji su preživeli stoleća više ne postoje ili su pred potpunim istrebljenjem. Čovečanstvo je ovim bezumnim zločinima izgubilo deo sebe i pamćenja celog sveta. Spisak svega uništenog ne vredi ni nabrajati. Sve se može naći vrlo lako na internetu. Slaba uteha mogu da budu fotografije, recimo, ostataka Ninive i prisećanje na to kako su divne lepote nekada izgledale. Ni konvencija Uneska o kulturnoj baštini celog čovečanstva za neke pripadnike ljudske vrste ne znači ništa. Kulturna baština jeste izvor nadahnuća i lepote koja svima nama i pripada. Jedino što možemo da uradimo jeste da dignemo glas protiv uništenja i da se nadamo da zločinci koji su uništili toliko života ljudi i svega onoga što su ti isti ljudi naraštajima stvarali odgovaraju pred licem barem neke od pravdi: božanske ili ljudske više i nije toliko važno.