Muzej prepiske

Sve je spremno da se u Novu godinu uđe veselo, sa lepim željama i, treba li reći i to, novogodišnjim odlukama u kojima čvrsto sebi obećavamo da hoćemo ili nećemo nešto uraditi, da ćemo se osloboditi loših navika i tako redom. Ovaj novogodišnji folklor se ponavlja iz godine u godinu. Nešto mu ipak, već maltene nekoliko decenija, nedostaje.

Sećate li kada ste poslednji put u sandučetu zatekli novogodišnju čestitku ili pismo ispisano rukopisom drage osobe. Priznajem, trebalo bi mi malo više vremena da se prisetim. Ima magije u pismima, u njihovom iščekivanju: u svemu onome što ona pošiljaocu i primaocu znače. Upravo pismima posvećena je knjiga „Muzej prepiske“ Šona Ašera, čiji je izdavač Geopoetika, a sa engleskog ju je prevela Jelena Lazić. Nije slučajno da se izdata u ediciji „Intimna istorija“, a podnaslov je još znakovitiji „lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima“. Unutra se nalazi 150 pisama koja su poznate i važne ličnosti slale drugima. Pored faksimila svakog pisma dato je i objašnjenje okolnosti u kojima je neko pismo nastalo. Izdvajam samo neka: Kraljice Elizabete Druge američkom predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru, Čarlsa Dikensa Tajmsu, Nika Kejva MTV-ju, Mahatme Gandhija Adolfu Hitleru, Ketrin Hepbern Spenseru Trejsiju, Čarlsa Darvina DŽozefu D. Hukeru, Zelda Ficdžerald Frensisu Skotu Ficdžeraldu.

Autor o svojim motivima za pisanje ovakvog štiva kaže: „Ono što se nije promijenilo otkako je objavljena ova knjiga jeste njen cilj, da predstavi lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima, pa je zaista malo reći da sam zadovoljan ovim eklektičnim izborom koji ćete i sami ubrzo zavoleti. Bezbroj je sjajnih primera.“ Autor je u pravu kad uzmete ovu knjigu odmah je zavolite, dok je čitate imate osećaj da putujete kroz vremena, unutrašnje svetove onih koji su ih pisali. Odličan je to predah od burne svakodnevice, knjiga je i grafički lepo opremljena, pa je potencijalno odličan izbor za novogodišnji ili božićni poklon onima koje volite. Sami izdavači su najbolje objasnili zašto su se odlučili na izdavanje ove lepe luksuzne knjige, čijim objavljivanjem ova osiromašena kultura dobija još jedno vredno štivo: „Upravo paradoks korišćenja interneta i moderne tehnologije da se stigne do drevnih, starijih, novijih i novih pisama, lepota je ove zbirke. Ta međusobno skoro nematerijalna veza ograničenog broja ljudi vratila je priču na sam početak, u štampani oblik, knjigu. To je praznik snage pisane reči koja uspeva tako suvereno da obuhvati humor, ozbiljnost, tugu i blistave trenutke koji čine živote svih nas.“

Blagdani i jesu vreme prisećanja na stara i očekivanja lepših i boljih vremena. Upravo zato ovakve knjige i jesu ono što nam pomaže da makar malo shvatimo život drugačije, da zastanemo da razmislimo i da nastavimo dalje, deleći ono što imamo i želimo sa dragim bićima. Za početak ću posle mnogo godina nekome napisati pismo.