Ništa

Upravo je na srpskom objavljen objavljen roman španske književnice Karmen Laforet „Ništa“ (izdavač: Kosmos izdavaštvo). Prevod ovog divnog romana potpisuje Aleksandra Matić. Knjigu sam u izvorniku čitao davno i pitao se hoće li ikada biti objavljena kod nas. Prevod je odličan, Aleksandra Matić dobro poznaje nijanse i srpskog i španskog jezika, svu jednostavnost, ali i slojevitost rečenice Karmen Laforet.

Namerno u prvi plan stavljam prevodioca. Često se na rad ovih ljudi zaboravlja, uglavnom biva potcenjen, a njihova odgovornost je ogromna. Većina nas je prvi susret sa stranom književnošću doživela preko nekog prevoda, pa su nam se onda knjige dopadale ili nisu, zahvaljujući prevodu, odnosno njegovom kvalitetu. Kada mukotrpan posao, kao u slučaju Aleksandra Matić, urade odlično, prevodioce jedva da ko spomene, ali kada je prevod osrednji ili loš, na prevodioce se baca drvlje i kamenje.

Sam izdavač ukazuje na činjenicu da je Roman „Ništa“ (Nada) najznačajniji roman španske književnice Karmen Laforet (1921-2004), koji je napisala sa dvadeset tri godine i za koji je 1945. godine dobila tada najprestižniju špansku književnu nagradu Nadal.

Roman nam pripoveda o psihičkom i duhovnom sazrevanju glavne junakinje Andree, mlade devojke koja dolazi u Barselonu da studira književnost, prepuna nade da će u gradu za kojim je oduvek čeznula pronaći ljubav, prijateljstvo i porodični mir u kući svoje bake. Kroz pripovedanje glavne junakinje pratimo prikaz sumornog španskog društva nakon Građanskog rata, kao i duboka razmišljanja jedne mlade devojke o svim suštinskim pitanjima života i ljudske egzistencije, težnji za slobodom, ljudskoj patnji i samoći.

Dok se uživa u čitanju ovog romana ne treba smetnuti s uma činjenicu da je upravo on na suptilan način progovorio o užasima diktature i ponižavajućem statusu pojedinca.

U opsežnoj analizi ovog romana lingvista Anamarija Marinović sa Instituta za kulturu i portugalski jezik na univerzitetu u Lisabonu piše da je u analizi naslova uvaženo mišljenje hispaniste Dejvida Fostera, koji smatra da boravak u Barseloni u ulici Fribau, u fizičkom smislu, za Andreu nije značio ništa, ali u emotivnom je predstavljao pravu veliku životnu prekretnicu. No, svakako, ovo nije i konačno i jedino rešenje za tumačenje naslova. I kada se ime autora ne bi znalo, lako bi se mogao izvesti zaključak da je reč o ženi, jer ona svoje likove ne osuđuje, razume njihove slabosti i sa posebnom toplinom i privrženošću govori o Andrei, kojoj je i namenila najbolji kraj.

Možda to čini jer je u njoj prepoznala nešto svoje, zbog čega Santos Sans Viljanueva i smatra da je reč o autobiografskom romanu, iako sama Laforet takvu pretpostavku negira. Marinovićeva dodaje i to da  se „među Špancima četrdesetih godina prošlog veka osećala velika nesigurnost, zabrinutost za egzistenciju, umor od strašnih događanja koja nije bilo lako zaboraviti. Zbog Frankove diktature, država se nalazila u kulturnoj izolaciji, mnogi intelektualci bili su prognani, što se, svakako, odrazilo i na umetnost uopšte i na književno stvaralaštvo“.

Celih 250 strana ovog romana pravo je uživanje za književne sladokusce i dokaz da klasici nikada ne izlaze iz mode jer dolaze nove generacije koje će kroz njihovo pisanje otkrivati život i svet. Mnogo je dobrih klasika koji na srpski još nisu prevođeni. Prevođenje dela Karmen Laforet je dobar početak.