Otadžbina

U velikim globalnim knjižarama može se naći sve i svašta, poslednjih godina vlada epidemija samoizdajućih autora. No, oni pripadaju nekoj drugoj priči. Elektronska knjiga, kao i sve drugo, ima svoje zakonitosti. I o njima ćemo pisati neki drugi put. Meni je, konkretno, postojanje ove forme čitanja teksta umnogome olakšalo dolazak do knjiga na španskom i italijanskom jeziku. Sada samo sledite precizne instrukcije u knjižari i knjiga je na nekoj od sprava za tridesetak sekundi. Srećom, većina ozbiljne izdavačke produkcije na ovim jezicima dostupna je i u digitalnom obliku. Jedino treba malo da se povede računa o „zdravlju“ kreditne ili debitne kartice, jer akcije, popusti i rasprodaje mogu da zavedu, kao i u knjižarama u koje ulazimo praznih ruku, a izlazimo sa nekoliko knjiga.

Nekada je nabavljanje literature na stranim jezicima koji nije engleski bilo malo teže. Jesu uvozili knjige na ostalim jezicima, ali konkretno one na italijanskom i španskom nešto ređe, a bile su i skuplje. Sada je u većini slučajeva jedina prepreka ona mentalna koja je potpuno razumljiva i opravdana: kako se navići na knjigu koju fizički ne držite u ruci, po kojoj ne možete da podvlačite, beležite. Naviknete se i na to brže nego što mislite i shvatite da se vrlo lako možete prepustiti zadovoljstvu čitanja. I to je zanimljivo iskustvo na koje se naviknete i na kraju ga zavolite.

Tako u izobilju ponude naiđete i na prave bisere savremene književnosti. Pročitah u kulturnom dodatku madridskog „Paisa“ prikaz knjige „Otadžbina“ koju potpisuje Fernando Aranburu. Spomenuti kulturni dodatak zove se „Babelia“ i uredništvo je oduvek je insistiralo, kao i svi ozbiljni kulturni dodaci, na visokim kriterijumima. Prikaz knjige potpisuje Hose Karlos Mainer. Do najsitnijih detalja u svom tekstu „Nezasita otadžbina“ prikazuje ovaj roman navodeći da je reč o „velikom i promišljenom romanu“. Sasvim dovoljno da poželite da knjigu odmah imate. Čak nisam, što inače radim, zavirio u, u većini slučajeva, besplatno prvo poglavlje. Rizik se apsolutno isplatio. Aranburu, kroz priče običnih ljudi, sve vreme pripoveda u prvom licu, pa dok se ne uhodate, u formi kratkih poglavlja od po desetak strana, u štampanom obliku ih je 550, o užasu koji je za 40 godina sejala baskijska teroristička organizacija ETA. Suptilno i polako ulazite u priču gde saznajete kako to društvo funkcioniše, kakvi su međusobni odnosi, ko je ko i šta, likovi su kompleksni i slojeviti, mnogo je naznaka i aluzija na istoriju odnosa Baskije i ostatka Španije. Dovoljno da se patriotizam, domoljublje ili kako se već ta reč označava na južnoslovenskim jezicima počne posmatrati malo drugačije. Bezobrazno i odgovorno tvrdim da je ovo jedan od onih romana koji mora biti preveden.

Biće to, ako me vreme ne demantuje, jedan od klasika ovog 21. stoleća. Jedino što savršenstvo čitanja kvari jeste tehnički loše linkovan rečnik na kraju knjige – baskijskih reči i idioma ima podosta, pa morate da prevrćete ceo fajl do rečnika i nazad. Ali, vredi svakog truda.