Pina Bauš

Kopkalo me je ko je taj čovek što mnogo toga zna, naročito o zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza koje je prešao uzduž i popreko.

Kad smo se, jednog prolećnog dana pre mnogo godina, upoznali u bašti jednog beogradskog restorana, naš razgovor je potrajao par sati.

S obzirom da novinska kolumna dozvoljava da se bude ličan, reći ću da je Kristijan Eker divna ličnost, odličan pisac, a zapazio sam ono što kod ljudi poslednjih godina retko srećem, onu iskonsku, pravu intelektualnu, maltene detinju, radoznalost, a o njegovom obrazovanju, poznavanju politike, geopolitike i kulture da i ne govorim.

Koje je sve knjige objavljivao možete pogledati u njegovoj biografiji, ali njegova poslednja knjiga „Pina Bauš i njen tancteatar – istorija i susreti“, koju je objavio Arhipelag, nešto je posebno. Napisana je sa strašću posvećenika, sa mnogo podataka i informacija na jednom mestu.

Sam mi je priznao da voli Pinu Bauš i da, kad god uzmogne, zbriše da pogleda neko od izvođenja njenog Tancteatra.

Stvarno me je, kad sam knjigu pročitao, „naterao“ da jurim sve što o ovoj velikoj umetnici može da se nađe po Jutjubu i drugde.

Eker u knjizi otvoreno priznaje: „Pisati knjigu o Pini Bauš predstavlja skoro nemoguću misiju, ali sam se ipak upustio u tu lepu avanturu. Svako ko je pokušao uspeo je samo delimično. I ova knjiga će biti delimični uspeh, ali siguran sam da je nikada ne bih napisao da nije proglašena epidemija kovida 19, zbog čega su zatvorene sve institucije kulture i umetnosti, ali i mesta za druženje. Prvi put u životu ostao sam bez pozorišta, što je značilo da sam na ivici depresije. Tada sam seo za računar i počeo da pišem o Pini Bauš. Ova knjiga je pokušaj da se u izolaciji na poseban način srećem sa plesačima u Vupertalu, da svoje emocije dovedem u red i da ih podelim sa čitaocima. U isto vreme to je i moj skromni pokušaj da Pinu Bauš i fenomen koji njeno stvaralaštvo i ime označavaju prikažem u istorijskom okviru kojem pripada.“

Bibliografija i filmografija u knjizi organizovane su hronološki po godinama, veoma su dobro napisane i analize nekoliko njenih predstava.

Kristijan Eker navodi još jedan podatak „knjiga o slepoj princezi savremenog plesa je objavljena prvo na srpskom jeziku, a posle će je možda biti na italijanskom, mom maternjem jeziku. Namerno sam to želeo: na početku, kad je počela da radi kao koreografkinja u Vupertalu, Pina Bauš je skoro morala da napusti grad i promeni posao; niko nije razumeo njen način rada i publika je htela da je udalji sa scene“.

Prijatno čitanje.