Jedan od najvećih svetskih pisaca i intelektualaca današnjice Havijer Serkas je svojevremeno na književnoj večeri u Beogradu, kada je predstavljao svoj roman ”Hohštapler”u izdanju Arhipelaga rekao ”Prevodilac može ili da te spasi ili da te uništi”, na to mu je vrhunski prevodilac njegovih dela na srpski Biljana Isailović odgovorila ”Ti si sjajan pisac, tebi spasavanje ne treba”.
Potvrda ove konstatacije se i dogodila pre nekoliko dana kada je Serkas i nagrađen jednom od najznačajnijih španskih književnih nagrada ”Planeta”.
Još jedna velika književnica, čiji je senzibilitet i način pisanja potpuno drugačiji od Serkasovog, ima sreću da ima sjajnog srpskog prevodioca. Reč je o Isabel Aljende, a njene knjige na srpski prevodi Aleksandra Matić. Upravo je na srpskom jeziku izašla njena poslednja knjiga ”Tanušna morska latica”, stigla je na naš ovogodišnji sajam samo pet meseci posle objavljivanja na španskom jeziku. Dobro i brzo je odreagovao njen ovdašnji izdavač Kosmos izdavaštvo koji je objavio još tri njene knjige ”Majina beležnica”, ”Japanski ljubavnik” i ”Posle zime”.
Neću ovde pisati o knjizi, to sam već uradio kad se pojavila na španskom. Samo ću podsetiti da je reč o Isabelinom viđenju iskrcavanja sa broda Vinipeg koji je u Čile doveo izbeglice – najznačajnije intelektualce koji su bili na poraženoj strani Republikanaca u Španskom građanskom ratu, a celu operaciju je organizovao veliki čileanski pesnik Pablo Neruda.
Književna kritika po hispanskom svetu je ovu knjigu proglasila za najbolju knjigu koju je Aljende do sad napisala što jeste tačno. Međutim, iako je ova književnica najprodavaniji autor u hispanskom svetu (preko 72 miliona primeraka, prevodi na 42 jezika, značajne književne i nagrade za društveni aktivizam) neko je potpuno nepravedno ovde nju svrstao u laganu žensku literaturu, što je potpuna neistina i nepravda. Ona je ozbiljan i duhovit autor koji piše o ženama i njihovoj društvenoj i istorijskoj ulozi kroz neverovatan dar za pričanje priča. Nije bez razloga proglašena svojevremeno za ”ženskog Markesa”. Pričap sam sa njenim prevodiocem Aleksadrom Matić o fenomenu Aljende.
”Ona sve što piše piše iz duše. Koju god temu da obrađuje potpuno joj se posveti. Lepo ju je prevoditi jer je španski nekako blizak našem srpskom jeziku. Dok je čitate smejete se i plačete u isto vreme, a rečenica joj duboke i ozbiljne. Mislim da je ova knjiga bitna jer se pojavila u trenutku kada ima mnogo migranata i izbeglica i kada se mnogo govori o njima. Aljende je i ranije često pisala o politici i o svom sopstvenom izbeglištvu. Ovom knjigom je obuhvatila mnogo društvenih, životnih i ličnih tema”, kazala mi je Aleksandra Matić koja je tu spisateljsku nit Aljendeove uspela da preobliči u lepu rečenicu na srpskom jeziku tako da čitaoci kojine govore španski ništa ne gube.
Divno je čitati prevode u kojima prevodilac razume autora i najbolje što može to prenosi čitaocima. Kad god mogu spominjem prevodioce i njihove prevode, način na koji rade.
Za ozbiljno i dobro prevođenje potrebno je mnogo znanja ne samo jezika nego i mnogo čega drugog. Često se taj težak posao potcenjuje i nipodaštava, a to što prevodilac ponekad po pola dana traži pravu reč da bi čitaoci dobili tačan i precizan prevod književnog teksta, dok istovremeno mora da poštuje stil autora čije delo prevodi, gotovo da nikoga ne zanima, a trebalo bi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
