Pisanje je moje oružje protiv društva koje me ugrožava kao jedinku

U prvi mah se pretpostavlja da se radi o osveti zbog gubitka nanesenih organizovanom kriminalu, ali u Aleji zaslužnih građana Harijeta susreće previše ucveljenih „udovica“ za jednu pravoslavnu sahranu. Sticajem nevoljnih okolnosti, oličenih u agresivnosti jedine zakonite među njima izvesne Krivouste Zore, Hari biva uvučena u nerasvetljavanje Bandine smrti… Čitaocima se ova priča toliko dopala da su prva dva tiraža naprosto „planula“, te je dugo čekano da se neko udostoji da objavi i treće izdanje ove priče koja se čita u jednom dahu, koja je duhovita, ironična i zabavna i koja tera svakoga ko je pročita da sve vreme „crkava od smeha“. U razgovoru za naš list, autorka Mirjana Đurđević govori u čemu je „kvaka“ ovog romana, budući da su ljubavne i ostale zavrzlame osvojile ljubitelje dobre domaće književnosti još pre nekoliko godina.

– Kada bih umela da vam odgovorim na pitanje ‘u čemu je tajna uspeha’, ja bih samo pisala bestselere. Ali nije uvek tako. I znate šta je zanimljivo – moji romani koji su najoštrija društvena kritika manje se čitaju od ovih malo benignijih. Na prvu loptu, ‘Deda Rankove riblje teorije’ su jedan s’n’s (seks and smej) roman, a biće da je to ljudima potrebno – kaže književnica Mirjana Đurđević.

Kako sami kažete, reč je o parodiji na triler, sa druge strane čini se da je roman i veoma filmičan. Da li je bilo razmišljanja o ekranizaciji ovog ili bilo kog drugog vašeg romana?

– Oko gotovo svakog mog romana počnu da se viju takve priče koje čujem iz treće ruke, ali nikada nije otišlo dalje od toga, što je negde i logično mada ne baš sasvim razumljivo. Imam utisak da je u Srbiji film postao veliki porodični posao koji se zatvori pre nego što finalni proizvod uopšte uđe u bioskopsku salu. Dotle su svi već namireni, uključujući i strinu koja radi ketering, šuraka koji drži vozni park, babu-šminkerku… Pa i scenarista, koji ti je u najgorem slučaju nečiji jaran. Gledanost filma uopšte ne ulazi u kalkulaciju i na nju niko ni ne računa. A ja u familiji nemam nikakve filmadžije, pa se nešto i ne nadam da će snimati film po mom romanu.

Odnos realnosti i fikcije u ovom romanu veoma je dobro isprepleten. Kroz čitav roman pored duhovitosti provejava cinizam – može li pisanje da bude oružje u borbi protiv surove političko-kriminalne stvarnosti u kojoj živimo?

– Tako je, to jeste moje oružje za borbu protiv kriminalizovanog društva koje me ugrožava kao jedinku. Ali nisam toliko naivna da mislim da mogu da promenim društvo. Mogu da promenim samo svoje raspoloženje. Rekla sam šta vidim i šta mislim o tome. Mogu pozitivno da utičem i na raspoloženje svojih čitalaca. Nije to malo.

Čini se da je inspektorka Hari prototip prave pametne, obrazovane i duhovite beogradske Ribe iz kraja kakva je sve ređa pojava, koja uzmiče pred, sada već generacijama, sponzoruša. Isto se može reći i za muške likove, koji su pravi šmekeri i mangupi. Da li je vaš roman, poput poslednjeg, „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, možda sećanje na Beograd koga više nema i čije se nestajanje nažalost odigralo pred našim očima?

– Nije lepo pitati ženu za godine, a vaše pitanje je upravo to. I odgovor je neminovno potvrdan, uvek je „nekada bilo bolje“. Šalu na stranu, meni je ta retrogradna promena svesti kod mlađe ženske populacije strašna. Desetak godina nemaštine i nesigurnosti kao da je poništilo sve za šta su se naše babe i majke decenijama borile i izborile. Hari je sa svojim nastupom zaista netipična i retka ženska zverka u današnje vreme. Ali imam jednu dobru vest za čitaoce, prijatelje i komšije – „Riba se vraća u kraj“.