Pod suncem Vizantije

Ljubazni i predusretljivi domaćini će vas upozoriti na još jednu sitnicu: slovensko ime Solun izbegavajte da izgovarate, pribegnite korišćenju grčkog imena Tesaloniki, neće vam se dogoditi ništa strašno osim što će vam u jednom restoranu na rivi, ako tražite alvu doneti neku verziju sutlijaša posutu cimetom.

U jednom kafeu na čuvenoj Via Ignaciji omaklo nam se da tražimo tursku kafu, iako nas je vodičputovanja ljubazno upozorio da tražimo kafu, ali grčku. Konobarica nam je besno odvratila: „Ovo nije Turska, ovo je Grčka.“ Posle silnog izvinjavanja dobili smo magični crni napitak, ali umnogome proređeniji od onakvog na kakav smo navikli. Nesmotrenost, pa makar bila nenamerna i bezazlena ima svoju cenu. Pomislih da smo dobro i prošli: dobili smo samo loše skuvanu kafu. O znamenitostima grada koji je dobio ime prema grčkoj boginji pobede Nike, mnogo je pisano, a mnogo se i zna. Ne treba prenebregnuti ni to da su ovaj grad zbog blizine mnogi od građana Srbije verovatno i posetili. Upravo zato smo se ograničili na subjektivni i lični doživljaj ovog polisa u kome se, bez obzira na poneku neprijatnu epizodicu koja je posledica nesmotrenosti, čovek oseća zaista lepo i prijatno. Sama činjenica da se mnogo toga može uraditi u šetnji, uz činjenicu da je gradski prevoz sa narandžastim i plavim autobusima dobro organizovan boravak i bitisanje pod vrelim letnjim suncem umnogome olakšavaju.

Ipak, ne možemo a da ne spomenemo i jednu kulturnu instituciju. Rečje o Muzeju vizantijske kulture. Otvoren je 1998. godine čuvenom izložbom Blago Svete gore. Tada su prvi put u istoriji sa Atosa prenete neke od veoma važnih umetnina koje je mogla da vidi masa znatiželjnika i poštovalaca vizantijskog nasleđa među kojima smo bili i mi. Za pažljivo razgledanje stalne postavke i periodičnih izložbi potrebna su najmanje tri dana. Međutim, budući da vremena nikada nema dovoljno, onda smo pribegli pomoćnim sredstvima: pre puta smo pogledali opsežnu i dobru internet prezentaciju muzeja i odlučili smo šta moramo da vidimo. Doživljaj koji imate kada ste unutar ovog zdanja je pre nešto više od jedne decenije (prvi put), i nedavno (drugi put) nezaboravan. Nalazite se u prostranom zdanju u koje svetlost prodire sa svih strana, samo treba pratiti putokaze. Ulaznica za ovaj muzej košta četiri evra. Ako hoćete da ponesete neku uspomenu iz muzeja uđite u bogstu i lepu prodavnicu. Izbor je zaista veliki: monografije, razglednice, posteri, replike nekih eksponata. Jedini nedostatak prodavnice jeste činjenica da literature na stranim jezicima posebno one na engleskom i nemačkom ponekad nema, pa vam prodavci kažu „Dobićemo, ali ne znamo kada“. Ne može baš sve da bude savršeno, Balkan ostaje Balkan, pa makar ovaj njegov deo bio u Evropskoj uniji.