Pomahnitali kraljević

Princ Hari i njegova supruga vojvotkinja od Saseksa Megan, još od legendarnog intervjua s Oprom Vinfri, preko dokumentarne serije na Netfliksu, izbacuju sav prljav veš, što se u svim pristojnim, a kamoli kraljevskim kućama ne radi.

Reč je o domaćem vaspitanju ili odgoju kako hoćete, a čitajući njegove memoare, što apsolutno ne preporučujem, dolazite do one čuvene rečenice Lava Nikolajeviča Tolstoja kojom počinje „Ana Karenjina“: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“ Isto važi i za britansku kraljevsku porodicu.

Na 400 strana, iako sam autor tvrdi da ih je u prvoj verziji bilo 800, gnevni i pomahnitali kraljević se obrušio na sve: medije, pogotovu britanske, koje direktno krivi za smrt svoje majke princeze Dajane, preko starijeg brata Vilijama, koji je, kako kaže,“nasrnuo na njega i oborio ga na pod“, do sadašnje kraljice Kamile, za koju, kako veli, „nije hteo da mu bude zla maćeha“, svog oca kralja Čarlsa, koji nikad nije umeo da „iskaže očinske emocije“.

Autor se potrudio da bude i samokritičan. Govorio je o tome kako je imao probleme sa zavisnošću, kako su ga navukli da na jednom maskenbalu odene nacističku uniformu, kako je teško podneo gubitak majke i kako je morao da ide na psihoterapije.

Hari u nekoliko intervjua koje je dao kaže da želi pomirenje sa svojim porodicom, da je to uradio zato što mu je do institucije monarhije stalo i da zato treba govoriti istinu kakva god bila.

Priznao je i da je išao kod medijuma. Dotična gospođa medijum mu je rekla kako je stupila u kontakt sa duhom njegove majke koja mu je preko nje poručila da treba da „živi život punim plućima jer njegova majka (s onog sveta) to od njega i očekuje“.

Nemoguće je prepričati sve ono čega ima u knjizi, a tek celu furtutmu koju je rukopis izazvao u medijima. Pisac iz senke, novinar Dž. R. Moringer, inače dobitnik Pulicerove nagrade, zanatski je posao uobličavanja Harijevih haotičnih misli, frustracija, nedorečenosti i emocija, uradio kako treba. Knjiga je pismena zanatski i čitljiva.

Problem ovakvog štiva je, međutim, nešto drugo. Hari je nedorastao ulozi princa koja se od njega očekuje, kroz celu knjigu vidite petogodišnje dete koje vrišti i plače zato što su mu uzeli omiljenu igračku.

Nije toliki problem u njemu samom, koliko u krvožednom tržištu koje uživa u tuđim, a još više kraljevskim nesrećama. Svi, pa i pripadnici „plave krvi“, imaju pravo na minimum privatnosti, što im je Hari, i ne pitajući ih, oduzeo.

Još prljavija i perfidnija je marketing strategija izdavača džinovskog Pingvin Rendom Hausa, koji je svuda po svetu pokupovao sve što je mogao, posebno u Španiji.

Dva dana pred početak prodaje, iako su primenjene sve mere bezbednosti kao za „Hari Potera“ Dž. K. Roling, kao slučajno, procureli su delovi iz španskog prevoda knjige („U senci“), koje su naravno navrat-nanos britanske novine prevele i objavile. Slučajno curenje uz toliko uloženog novca u tako dobro organizovanim sistemima je naprosto nemoguće.

Onda se pojavila knjiga u knjižarama. Prvog dana je u UK, SAD i Kanadi prodato 1,4 miliona primeraka. Odvratno, bljutavo, tužno…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.