Priča o gradu koji se menja

O istoriji ovog drevnog grada mnogo je pisano.Neko bi pomislio da je o gradu u kome se prožimaju dva kontinenta maltene sve rečeno. Kako god bilo, svako ali bukvalno svako ko je u ovom gradu bio nije ostao ravnodušan. Pisati o jednoj od najatraktivnijih turističkih, kulturnih i poslovnih destinacija nezahvalno je: lični doživljaji subjektivni su, a onda se čovek pita šta reći o gradu o kome su već pisali mnogi poput nobelovca Orhana Pamuka u svojim esejima i romanima, te se onda čini da nešto što je važno može biti propušteno u tom slojevitom mozaiku beskrajnih preplitanja carstava, jezika, vera, kultura i naroda. Onda tek kada pogledate stare fotografije Istanbula, vidite ono skriveno i neočekivano, što dok ste bili tamo možda niste uspeli. Takva je i izložba fotografija „Od Konstantinopolja do Istanbula“, koja se otvara u ponedeljak, a traje do 13. marta u beogradskoj galeriji Progres. Organizovao je u saradnji sa drugim institucijama Institut Junus Emre, koji je nedavno otvorio i svoju beogradsku podružnicu. Ovom ambicioznom i dobro osmišljenom postavkom Turski kulturni centar nastoji da se dobro pozicionira i izbori se za svoje mesto pod suncem u odnosu na inače dobru i kvalitetnu ponudu ostalih inostranih kulturnih centara u našem glavnom gradu. Hoće li u tome i uspeti pokazaće vreme.

Pred nama je izbor starih fotografija Istanbula od prve polovine devetnaestog dopočetka dvadesetog veka. Kustos izložbe Sinan Genim u katalogu piše između ostalog i ovo: „Istanbul ni u jednom trenutku svog postojanja nije bežao (niti je to mogao) od konkurencije i razlika u mišljenju, stoga smo u izložbu uključili ne samo fotografije Istanbula kao krunisanog glavnog grada jednog carstva, nego ifotografije njegove prošlosti unutar republičke ere. Verujemo da će nam ovi kadrovi omogućiti da vidimo realnost i tako nam pomoći da kreiramo nova rešenja.“

Postavka je i zamišljena kao dijalog između prošlosti i budućnosti. Možemo seupustiti u putovanje kroz prošlost Istanbula u 89 fotografija. Na njima su prikazana sela, tvrđave, prevozna sredstva, trajekti, tramvaji, stanovnici Istanbula, kasarne i sve ono što je u devetnaestom veku činilo Istanbul i život u njemu. Zanimljivo je videti na tim fotografijama male, obične ljude koji kao da nastoje da nam ispričaju neke od svojih običnih, a tako jedinstvenih i neobičnih životnih priča baš onakvih kakve srećemo u romanima Orhana Pamuka, ali i klasika turske književnosti Ahmeda Hambdi Tampinara, čije je delo uticalo na kasnije naraštaje savremenih turskih pisaca. Njegova knjiga „Institut za podešavanje vremena“ dobar je priručnik za razumevanje ove izložbe jer beleži pripovesti o malim, neobičnim i zanimljivim ljudima. Orhan Pamuk o svom gradu tako u čuvenoj knjizi „Istanbul“ piše: „Potpuno suprotno onome što sam osećao u djetinjstvu i mladosti, za mene je sada Istanbul centar sveta. Ne samo zato što sam tamo proveo maltene ceo svoj život, nego i zato što sam mu, poistovjećujući se s njim, trideset i tri godine opisivao jednu po jednu ulicu, mostove, ljude, pse, kuće, džamije, česme, čudnovate junake, dućane, poznate osobe, mračne tačke, njegove noći i njegove dane“.

Putovanje je to na koje se treba odvažiti. Stvarno ili imaginarno, svejedno je. Ako se pođe od pretpostavke da je svako putovanje duhovno iskustvo puno neočekivanih izazova i spoznaja, onda obilazak jedne ovakve postavke može da bude podsticaj za traganjem i otkrivanjem nečeg drugačijeg, nesvakidašnjeg ivečnog, nečega što će nam pomoći da se u lepoti susreta prošlosti i sadašnjosti okrenemo traženju smisla postojanja sveta, a putovanje je tek prvi korak.