Priče gospođe Smrt

Neverovatno može da zvuči upravo to što je Zusak za pripovedača svoje pripovesti odabrao – Smrt, koja je sveprisutna. Mark Zusak je odlučio da se sa smrću malo poigra: pretvara je u večitog čovečijeg saputnika koji oseća, koji zna da razlikuje dobro od zla, koji je istovremeno i anđeo smrti i anđeo čuvar. Književni kritičari su primetili da Njegova Smrt ume kad hoće, a na ovim stranicama joj se to hoće: da bude duhovita, setna, ogorčena; Smrt samo čini ono što mora, i po tome se nimalo ne razlikuje od ljudi. Koliko Smrt progoni ljude, toliko i ljudi progone nju. Smrt sa sobom nosi sve njihove priče. U ratu ni Smrti nije lako.

Ovaj dosad neviđen pristup stvara specifičan okvir priče, to je njen bajkoviti deo. Paradoksalno izgleda, ali čitalac će na neki način zavoleti Smrt, postaće mu, što se i nama tokom čitanja dogodilo, simpatična, ili će prema njoj početi da gaji saosećanje i samilost. Čudna je ta njenja priča koju ima da ispriča: odnela je dečaka koji je poginuo u bombardovanju voza, Smrt zapaža neobičnu devojčicu, njegovu sestru Lizel Meminger, kradljivicu knjiga. U neznanom, bezimenom gradu, na bratovljevom tek zatrpanom grobu, devojčica će ukrasti svoju prvu knjigu: Grobarski priručnik, koji će čitati iznova i iznova, bezbroj puta. Književni kritičari ističu da „iako sa sobom nosi i izvesnu reminiscenciju na kultni film „Zabranjene igre“ Renea Klemena, taj detalj koji čitaoca uvodi u složeni odnos dete-smrt, grob-igra, rat-život, Zusak iz poglavlja u poglavlje razvija u jedan nov i veoma složen odnos: knjiga-naličje, knjiga-spasenje, knjiga-metamorfoza.“

Poigravanje simbolima, uopšte, seže mnogo dalje od ustaljenih, većdonekle kliširanih simboličkih zaliha koje asociraju na Drugi svetski rat. U novom svetu male Lizel, Jevreji će koračati Ulicom Himel – čije ime na nemačkom znači nebo; njeni pak staratelji prezivaju se Huberman – invertovana, ali ne i parodirana rečHubermann, jer rečje o pravim nadljudima, ne o Natčoveku kojeg je zamislio Niče, a potom pokušao da stvori Hitler, većo ljudima koji su Ljudi s velikim Lj, Nemcima koji će tokom rata skrivati mladog Jevrejina. Nisu pogrešili oni koji ovu knjigu porede s Dnevnikom Ane Frank; rečje o istim Nadljudima. Sa tom razlikom što beleške ovde vodi Smrt.

Lizel proživljava rat tako što korača od spoznaje do spoznaje; čak i za one najneupućenije, Smrt daje sva potrebna obaveštenja. U neku ruku je Kradljivica knjiga doslovno enciklopedija rata. Kao u pozorišnoj predstavi, Smrt uvodi likove, dopisuje didaskalije, upozorava čitaoca na sve ono što će se desiti. No uprkos ogromnom broju tragičnih ili bolnih niti koje se u ovoj ratnoj drami prepliću – priči o Lizelinom drugu Rudiju, Gradonačelnikovoj ženi, brojnim drugima – kroz knjigu doslovno sijaju trenuci sreće, izvorne ljudske radosti.

U kratkim crtama, Kradljivica knjiga svakako se može svrstati u najbolje romane o Drugom svetskom ratu – mnogi kritičari štaviše tvrde da bolji nisu pročitali. No, ne možemo je svrstati ni u klasičan „čitalački hit“, jer ona daleko nadilazi takvu kategorizaciju. Rečje o originalnoj, majstorski napisanoj, neizmerno maštovitoj, neizmerno dirljivoj i neizmerno humanoj knjizi. Za one koji o Drugom svetskom ratu znaju dovoljno, ona svejedno daje uvid u nov ugao posmatranja i više je nego vredna čitanja. Za one koji pak o Drugom svetskom ratu znaju malo – ona je otkrovenje i ostvarenje koje je na putu da obeleži mnoga detinjstva. Kada bacite pogled na neobične, duhovite ilustracije u knjizi sve će vam biti jasno.