Brazil je ovih dana najpoželjnija destinacija i to zbog najvažnije sporedne stvari na svetu fudbala. O kulturi, a posebno savremenoj književnosti, malo se, nažalost, piše i priča. Taj nedostatak pokušala je da nadomesti izdavačka kuća Clio. Objavila je odličan roman „Kao gavran crno“ (prevod Sonja Asnović Todorović) spisateljice Adriane Lizboa, koja se ovih dana družila sa čitaocima u Beogradu i Novom Sadu.
Knjiga o kojoj govorimo zanimljiva je posebno za naše čitaoce budući da se mogu povući brojne paralele pogotovo kada je reč o suočavanju sa prošlošću. U pitanju je neobična autobiografska priča o odrastanju i potrazi za korenima i istovremeno intrigantan pogled na život brazilske gerile. To jeste roman o pripadanju – i u tom smislu Lizboa nam nudi priču širu od postojećih trendova. Sve ličnosti su u tranziciji (reč je o istinskoj dijaspori pojedinaca), a mesta u kojima žive su privremena, nesigurna i promenljiva. Glavna junakinja Vanža pripoveda svoja sećanja, ugrađena u iskrena i puna tuge prijateljstva, a knjiga se završava kada njen život stvarno počinje, odnosno kada Vanža konačno nađe svoje mesto u svetu.
„Moj roman je takođe i priča o identitetu“, kaže za Danas Adrijana Lizboa i dodaje: „Ako se uzmu u obzir tri glavna lika, svaki je svoj identitet izgubio iz različitih razloga. Glavna junakinja, recimo, gubi majku, a onda to vodi ka gubitku uporišta. Zakleti borac protiv vojne diktature u Brazilu se odriče svojih ideala, pa i on gubi svoj identitet. Na kraju tu je momak koji je ilegalni doseljenik u SAD, koji je iza sebe ostavio sve što je imao i u novom svetu traga za nečim novim i drugačijim. Svi oni su nešto izgubili, ali pokušavaju da stvore novi život, nove odnose na nekom drugom mestu.“
Ovo slojevito štivo navodi čitaoce na preispitivanje, pa tako i na optimizam pamćenja prošlosti koji možda vodi ka isceljenju. „Mislim da su junaci mog romana prinuđeni na dublje razumevanje prošlosti i događaja u savremenoj istoriji Brazila o kojima se u knjizi govori. Neke stvari su se događale pre trideset ili četrdeset godina, pa je sve još uvek sveže. Za mnoge je ono što se dogodilo otvorena rana. Mnogo toga je još uvek obavijeno velom tajne. Ono što sam želela jeste da u ovoj knjizi povratim deliće te prošlosti kako bismo je bolje razumeli.“
Adrijana je do sada objavila jedanaest knjiga, među njima šest romana. Dela su joj prevedena na mnoge jezike i objavljena i u Švedskoj, Francuskoj, SAD, Meksiku, Italiji. Pitali smo je kako su čitaoci prihvatili knjige koje je napisala: „Do sada sam napisala šest romana, pred srpskim čitaocima je moj peti roman. Svi su ono što pišem prihvatili veoma pozitivno. Međutim, ljude iz različitih zemalja zanimaju različite stvari. Kada je u pitanju ovaj roman, Argentinci su hteli da znaju sve o političkoj pozadini priče i diktature. Kada su se delovi tog istog romana čitali u Kini na engleskom jeziku, pitanja tamošnjih čitalaca su bila sasvim različita. Francuze je zanimala psihološka potka romana. Hteli su dublje da proniknu u psihologiju ličnosti junaka i njihove međuljudske odnose. Tako da mnogo toga zavisi od poimanja kulture kojoj čitaoci izvorno pripadaju.“
Treba dodati i to da je Adriana Lizboa rođena u Rio de Ženeiru 1970, studirala je muziku i književnost i radila kao flautistiknja, pevačica i nastavnica muzike. Danas je potpuno posvećena pisanju i prevođenju. Za svoj roman „Simfonija u belom“ (2003) dobila je nagradu „Žoze Saramago“, koja se dodeljuje mladim autorima. Na međunarodnom Haj festivalu za književnost i umetnost, 2007. uključena je u izbor 39 najistaknutijih pisaca Latinske Amerike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
