Putnička trpeza

Svima želim svako dobro, sreću i zdravlje u Novoj 2020. koja nam stiže za koji dan. Pred svake božićne i novogodišnje praznike pravimo spisak želja, donosimo novogodišnje odluke, postavljamo sebi ciljeve, želimo da savladamo izazove. Svodimo račune, pravimo bilanse i nadamo se.

Istovremeno, uživamo u čarima praznične trpeze.

Na ovdašnjim i svetskim televizijama toliko je kuvara, recepata, mešavine raznovrsnih kuhinja iz svih delova sveta. Ako je globalizacija čovečanstvu donela išta dobro onda je to prožimanje različitih kulinarskih tradicija i otkrivanje za nas nečeg novog i drugačijeg. Kuvari i specijalizovani časopisi posvećeni hrani uvek se traže. Ono čega jeste malo jesu knjige o kulturi ishrane i njenom kulturološkom značenju u našoj civilizaciji.

Takve knjige se kod nas pojave s vremena na vreme, a trebalo bi da ih bude više.

Đorđe s Kostić napisao je odličnu knjigu „Trpeza za umorne putnike“ čiji je podnaslov „Evropski putopisci o ishrani u Srbiji u 19. veku.“

Izdavač je Geopoetika koja je knjigu objavila u svojoj ediciji Kultura kuhinje. Kostićeva knjiga se odlično naslanja na knjigu Olge Zirojević „Istočno-zapadna sofra“ koja je mali kulturnoistorijski i kulinarski leksikon. Obe knjige je uredio Milan Ristović.

Knjiga Đorđa S. Kostića osmišljena je kao rečnik, a izgarnirana je divnim ilustracijama. Zanimljivo je videti kako su nas videli naši gosti.

Treba imati na umu da se u to doba putovalo veoma malo gledano iz današnje perspektive masovne turističke industrije, utoliko su iskustva evropskih putnika po Srbiji dragocenija, a još je lepše kad vam to neko „sažvaće“ i skupi na jednom mestu. Neću vam prepričavati čega sve na ovim stranicama ima. Uživaćete, možda ćete se nad nečim slatko nasmejati, a nad nečim i zamisliti.

Milan Ristović je u tekstu na koricama knjige zapisao i ovo: „Ostavljajući svoje utiske o jelima i piću, običajima za stolom, slavama i teferičima, načinu pripremanja hrane, gajenju voća, povrtarskim kulturama, vinovoj lozi, otkrivali su savremenicima jedan do tada malo ili nikako poznat deo, za njih, ako ne ‘prave Evrope’, onda makar ‘evropske Turske’, kasnije ‘Balkana’, ‘Jugoistoka’.

Zapažajući posebnosti ‘srpskog jelovnika’, uočavali su uticaje, različite lokalne kuhinje, njegove dobre i – povremeno za njih – njegove teško svarljive osobine, oslobađali se predrasuda o domaćinima i zemlji. Kroz ‘prizmu jelovnika’ prelamali su se i procesi ‘deorijentalizacije’, i ‘evropeizacije’, promene socijalnih, privrednih i kulturoloških obrazaca mladog srpskog modernog društva.

Pažljivo iščitavajući ova svedočanstva, Đorđe S. Kostić, iskusan i akribičan istraživač, otkriva podjednako zanimljiv i važan, do sada zanemaren, deo naše društvene istorije, potvrđujući tačnost zapažanja, jednog od ‘njegovih’ putnika, francuskog ekonomiste Emila de Lavelea, koji je osamdesetih godina devetnaestog veka zapisao, kako ‘Uvek treba znati šta u kojoj zemlji ljudi jedu; od seljaka u kolibi do princa… jer to omogućava da se shvati nacionalno bogatstvo i sazna više o lokalnim resursima’.“

Dovoljno argumenata da ovom knjigom obradujete sebe ili sebi drage osobe.