Sećanja kao nužnost

Dobitnik je prestižne književne nagrade „Nadal“ za svoj roman „Razlog zla“ i nagrade za najbolju knjigu eseja za „Jedno senzorijalno vaspitanje“, najveći broj priznanja Rafael Arguljol dobio je za svoju poslednju knjigu, „Pogled sa dna mora“ (2010), koju i sam pisac smatra svojim životnim delom. Upravo o ovoj knjizi Arguljol je govorio u Institutu Servantes, iako se ovdašnji izdavač opredelio da kod nas objavi njegov roman „Lampeduza“ u odličnom prevodu, inače teškog i slojevitog originalnog teksta, Nade Đermanović. Ova knjiga biće predstavljena večeras u 19 sati u knjižari Beopolis uz prisustvo autora i prevoditeljke.

Kroz neobičnu ljubavnu priču, autor u „Pogledu sa dna mora“ govori o neumitnosti putovanja kao potrebi spoznavanja samoga sebe. Čini se da je takva putovanja potisnuo masovni turizam. „Zasigurno je masovni turizam uništio kulturu putovanja“, kaže Arguljol za Danas i dodaje: „Organizovani turizam tako putniku ne dozvoljava slobodu izbora. Dogodilo se to da je nestala potreba za putovanjima kao otkrićem i pustolovinom. Tako masovni turizam u odnosu na prava putovanja, koja podrazumevaju poniranje u samog sebe i ponovno otkrivanje sopstvenog bića, jeste upravo ono što je pornografija za erotiku, ili brza hrana za gastronomiju. Reč je o ideologiji brze i trenutne potrošnje, ali bez otkrivanja. Masovni turista je ubeđen u to da je video sve jer mu je pri ruci digitalni fotoaparat kao glavna podrška i blicevima naprosto bombarduje mesta koja obilazi. Čak ni ne pokušava da razvije odnos sa mestima koja obilazi već skuplja fotografije kao što neko skuplja cipele, i kaže sebi ‘gledaću posle’“.

Ne treba isključivo, smatra Arguljol, govoriti o putovanju u fizičkom smislu te reči. „Za mene svest putnika nomada podrazumeva spremnost čoveka da teži ka drugom i drugačijem, a potraga za drugim podnebljima doprinosi izgradnji njegove ličnosti. Biti nomad, dakle, ne znači po svaku cenu fizički se izmestiti, mada je ponekad i to nužno. Reč je o unutrašnjem i duhovnom putovanju. Nasuprot tome postoje ljudi koji odbijaju da se odreknu sopstvenog sveta i odbijaju da napuste svoju malu sredinu, gradeći tako predstavu o sopstvenom identitetu koja može biti potpuno pogrešna. Biti nomad znači imati duhovni stav i posedovati otvorenost.“

Postavlja se pitanje koliko globalizacija šteti, odnosno koristi kulturi samoj. „To jeste dvosekli mač. S jedne strane je jasno da se u svetu na početku 21. veka kulture mnogo lakše povezuju. Ali, sa druge strane globalizacija je težila ka tome da stvori jedan uniformni svet u kome postoji opasnost da se unište lokalne tradicije pa tako izumiru neki zanati. Upravo tu dolazimo do paradoksa. Putnik može negde da dođe i da tamo naiđe na iste radnje i proizvode kao i kod kuće. U centru bilo kog evropskog grada čovek natrči na iste radnje poput Zare ili Manga“.

U svom remek-delu od 1.200 stranica „Pogled sa dna mora“, koji bi, nadamo se, uskoro mogao da bude preveden na srpski, naš sagovornik ističe važnu ulogu snova kada između ostalog piše ‘ja sam usnio san, a san je sanjao mene’…

„Ova igra reči može se poistovetiti sa odnosom ljudi i bogova. Smatra se da su bogovi stvorili ljude i svet, a čovek je stvorio bogove da bi oni mogli da stvore ljude. Sa snovima i sećanjima se događa ista stvar. Posedujemo sećanja, ali sećanja su nezavisna i utiču na naše iskustvo. Sećanja nisu pasivna nego poput živog organizma neprestano oblikuju naš život.“

Postavlja se pitanje koliko sećanja mogu da nam pomognu u suočavanju sa kolektivnom i individualnom prošlošću i koliko mogu da nas iscele. „To jeste suština. Mogućnost isceljenja ili katarze u antičkom smislu grčke tragedije je zasnovana na mogućnosti samokritike. To važi i na individualnom i na kolektivnom planu. Države moraju biti samokritične prema sebi samima da ne bi počinile greške iz prošlosti. Isto važi i za ljude. Mi ćemo nastaviti da pravimo iste greške ako nismo sposobni da budemo samokritični. Zato su sećanja neophodna.“