Sećanje i zaborav

Nesumnjivo je centralni događaj bilo gostovanje jednog od najznačajnijih umova današnjice Klaudija Magrisa. Predstavio je svoj novi roman „Obustavljeni postupak“, koji je, kako je u našoj rubrici „Čitam, gledam, slušam“ kazala književnica i rediteljka Vida Ognjenović, „u magrisovskom tonu briljantno napisana knjiga. Magris je pisac koji više ne ume da napiše drugačije osim odlično“. Za novinare je bila upriličena konferencija za štampu, a pojedinačnih intervjua, prema želji Klaudija Magrisa, nije bilo. Većina ovdašnjih medija je prenela njegovo mišljenje da smo „u četvrtom svetskom ratu. Treći svetski rat se završio pobedom Zapada i padom komunizma. Sada se bore svi protiv svih, ne zna se tačno ko protiv koga“. Mene je, međutim, zanimalo nešto drugo. Pitao sam profesora Magrisa zašto su ljudi skloni zaboravu, zašto se o nekim stvarima iz bolne prošlosti jednostavno ćuti. NJegov odgovor glasi ovako:

„Ima toliko razloga za zaborav. Postoji čak i to da se više ne sećamo ni samog zaborava. Verujem pre svega da je jedan od razloga taj što samo sećanje može biti neprijatno, teško. To suočavanje s onim što se desilo, gde smo možda i mogli da nešto promenimo, ili da reagujemo drugačije. Zaborav je neka vrsta smirenja. Postoji onaj dobar zaborav za nas, kao i ono valjano pamćenje svih i svega koji su živeli i koji žive, ja uvek govorim u prezentu o mrtvima i zato kažem da Dante nije bio pesnik nego jeste pesnik. Postoji isto tako i neka vrsta pogrešnog pamćenja kao što se desilo u Trstu. To insistiranje na sećanju, to nametanje sećanja na nepravdu, podržava i potpiruje još više mržnje. Setih se da sam prisustvovao jednom vrlo neprijatnom dijalogu u kome se govorilo o tom odnosu Italijana i Slovena, progona Italijana koji se desio mnogo pre ratova, italijanskih fojbi. Pogodilo me to što kao da je postojala neka vrsta zadovoljstva od strane onog ko je podneo više nepravde, kao kad bih ja rekao ‘ja sam ubio vašeg oca’, a meni taj neko drugi odgovorio ‘aha, a ja sam ubio vašeg oca i još nekog’. Jedan veliki pisac Eduar Glisan napisao je nešto divno protiv ovog predstavljanja i pripisivanja krivice i potomcima. I sam Glisan se borio protiv separatizma, borio se za jednakost i on kaže da ‘potomak robova koji traži i želi izvinjenje gospodara robova zapravo postaje mali’. „Treba da postoji svest, treba da postoji sećanje, ali ne na taj način. Samo pitanje sećanja je vrlo kompleksno. Ispričaću vam jednu porodičnu priču, od majke vučem venetsko-dalmatsko poreklo, moj deda je bio iredentista i pričao je i hrvatski, a jedan drugi rođak bio je podsekretar kralja Petra, dakle učestvovao je u Vladi Srbije, a posle je otišao u London i tamo je živeo i jedna njegova ćerka koja je bila u kontaktu sa mojom tetkom pričala je da je zapravo on poslednjih meseci svog života pričao isključivo italijanski.“