Sećanje na Istanbul

Ima pojava i stvari što su sastavni deo naših života, uzimamo ih zdravo za gotovo, često na njih ne obraćamo pažnju. Jedna od tih sitnica su i zajednička porodična okupljanja za stolom. Slave i ostale porodične prilike poput svadbi, rođendana, krštenja i, ne daj Bože, sahrana se ne računaju. Brzina kojom živimo život nam ne dozvoljava da se porodično okupljamo mimo obaveznih termina. Nekada redovni nedeljni ručak, uz sve po redu od supe preko glavnog jela do dezerta, u sve više porodica sve je ređa pojava, a kulinarskih TV programa koji slave kult pripreme hrane i uživanja u njoj sve je veći. Još jedna je to od suprotnosti savremenog života.

Onda vas prijatno iznenadi, krajnje neočekivano, pojavljivanje, uslovno rečeno, jedne „ženske knjige“: porodične sage, koje se uvek dobro prodaju. Čim videh knjigu, pomislih još jedna u nizu. Ali, nešto mi nije dalo mira, neki unutrašnji poriv me je terao da je prelistam. Reč je o romanu meksičke književnice Sofi Goldberg „Mesečina nad Istanbulom“, knjiga je napisana na španskom jeziku, a prevela ju je Gordana Mihajlović (izdavač: Laguna). Autorka priča priču o svojoj porodici sefardskih Jevreja koja se iz Istanbula iseljava za Meksiko.

Lepo napisana, vuče vas da je čitate. Priča je zanimljiva. Ali, ono zbog čega ova knjiga jeste interesantna je mnoštvo informacija o sefafardskoj, turskoj i meksičkoj kulturi i njihovim prožimanjima. U svim tim preplitanjima važnu ulogu ima upravo hrana, na kraju svakog poglavlja objavljeni su i recepti zanimljivih jela sve tri kulture o kojima je reč.

Kada knjigu pročitate nećete otkriti ništa epohalno i revolucionarno, ali naći ćete mnogo podataka koji će vas naterati da razmišljate i otvorite se svetu koji nam je istovremeno blizak, ali i dalek i egzotičan. Sofi Goldberg kroz ovu porodičnu sagu-kuvaricu postavlja pitanje o identitetu, šta on zapravo jeste, da li je reč o jednom ili više identiteta koji se ponekad prožimaju, a ponekad sukobljavaju. Dobro napisan roman upućuje na to da, uslovno rečeno, i laka literatura može da postavi i pokuša da odgovori na ozbiljna pitanja naše egzistencije.

Sama autorka piše: „Predmeti, portreti, odlomci mog nasleđa: jevrejski koreni, sefardski koreni, turski koreni. Dijaspora. Izgnanstvo. Nova loza u drugoj zemlji. Potraga za mestom gde će se pustiti koreni. Manjina željna novih izgleda. Naraštaj koji je kod svog potomstva podstakao stvaranje izvornog identiteta na meksičkom tlu. A uprkos svemu tome, Istanbul opstaje kao živo prisustvo. Istanbul sa svojom mističnošću i lepotom.

Haotični i staloženi Istanbul, prekomerno orijentalan a ujedno tako evropski, previše zapadnjački da bi pripadao Aziji. Oni ogranci porodice koji su oduvek nastanjeni tamo i dalje bude nostalgiju u nama. Tamo je noć baršunasta zavesa plavetnosivkaste boje koja se podiže kad je mesec pun i motri kako sunce izliva svoj tečni bakar na obzorje. Tamo su predvečerja od kehribara, od ćilibara. I carstva i tragovi stopa i senke i spevovi, od ćilibara su. I vodena para i vlaga i vizantijsko svitanje pomaljaju se iz voda Egejskog mora, i od ćilibara su“.