Senzitivni čitaoci

Već neko vreme u anglosaksonskom svetu, barem u gigantima od izdavačkih kuća je tako, između pisca, urednika, lektora, korektora, tehničkih urednika i nas običnih čitalaca, umetnuli su se „senzitivni čitaoci“ koje agencije iznajmljuju izdavačkim kućama.

Njihov zadatak je da rukopis pre konačnog objavljivanja pročitaju, urednicima ukažu na delove teksta koje bi nekog mogle da uvrede i povrede nečija osećanja: naročito kad je reč o rasi, seksualnoj orijentaciji, hendikepu, eksplicitnom opisivanju likova…

To se među poslednjima desilo klasiku dečje književnosti Roaldu Dalu, čije su knjige objavljene u umivenoj verziji. Nakon protesta javnosti izdavač je izašao sa solomonskim rešenjem: ponudiće čitaocima originalnu i pročišćenu verziju, pa nek sami biraju. O celom slučaju u Arhipelag magazinu je na našim stranicama odličan tekst napisao Veselin Marković.

Pojavljivanje ovakvih čitalaca uopšte ne iznenađuje, deo je svetski vladajuće kulture otkazivanja. U londonskom Tajmsu se već mesecima objavljuju tekstovi o tome kako se na britanskim univerzitetima denunciraju profesori i studenti koji po mišljenju aktivista za odbranu ranjivih grupa ne poštuju pravo na različitost. Autorka Hari Potera Dž. K. Roling je već mesecima najblaže rečeno šikanirana i maltretirana jer je rekla da „trans žene ne vidi kao prave žene“. Odmah da se razumemo, ne delim gledište sa Dž. K. Rouling, štaviše, o tom pitanju ne zauzimam nikakav stav: neka se svako oseća i nek bude ono što hoće i misli da treba da bude.

Na ovoj planeti i pod ovim suncem ima dovoljno mesta za sve. Ali, uvođenje senzitivnih čitalaca dovelo nas je dotle da su pisci i spisateljice prinuđeni da se samocenzurišu. Čiste se dela klasične književnosti od nepodobnih izraza, čiste se crtani, igrani i dokumentarni filmovi koji su nastali u prethodnim epohama jer vređaju potencijalne gledaoce i čitaoce na rasnoj, seksualnoj i ne znam još kojoj osnovi.

Zanemaruju se vreme i kontekst u kome su sva ta dela nastala. Sasvim je očekivano da društva evoluiraju, odbacuju nazadne stavove iz prošlosti, ali onda to treba i objasniti, a ne čistiti. Pitam se kako će neko iz generacije Z saznati kako se živelo u prethodnim stolećima ako se ne upozna sa duhom tog vremena čitajući originalno književno delo, poput Dikensovog „Olivera Tvista“ a ne njegovu pročišćenu verziju.

Tako se na Zapadu stiglo do verbalnog delikta, ponovo se intelektualci stavljaju na lomače zato što se usuđuju da razmišljaju i promišljaju. Čini se da ništa iz prošlosti nismo naučili – nacisti su svojevremeno „degenerativne“ slike i knjige spaljivali, inkvizicija je spalila stotine hiljada ljudi označivši ih kao veštice i jeretike, a sada su tu ulogu preuzeli razni aktivisti.

Doduše, nikog ne spaljuju, samo bojkotuju, javno linčuju gde stignu i povremeno po muzejima oskrnave neko umetničko delo. Govor mržnje se suzbija sprovođenjem pozitivnog zakonodavstva, gde institucije rade svoj posao i kažnjavaju one koji ga šire. Senzitivni čitaoci postali su novi inkvizitori. Istorija izgleda i nije učiteljica života. Mora da su stari Latini negde pogrešili…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.