Skriveno pismo

One do čitalaca dolaze tiho i nenametljivo. Tako se dogodilo da mi do ruku dođe knjiga ozbiljnog argentinskog analitičara međunarodne politike Hulijana Švindlermana. O svemu što gospodin Švindlerman radi može se videti na zvaničnom veb-sajtu www.julianschvindlerman.com.ar. Napisao je nekoliko knjiga o problematici na Bliskom istoku, što mu je uža specijalnost, a upravo je kod urugvajskog izdavača Linardi y Risso objavio svoj prvi roman La carta escondioda (Skriveno pismo), nadamo se da nije i poslednji.

Glavna junakinja knjige Lejla obratila mu se sa molbom da kroz roman ispriča njenu istinitu životnu priču o mešovitoj arapsko-izraelskoj porodici kojoj pripada. Lejla slučajno iz skrivenog očevog pisma saznaje da joj je otac Arapin i musliman, koji se zbog ljubavi oženio Jevrejkom i preobratio na judaizam. Svojoj tazbini je obećao da će decu odgajati kao Jevreje, iako se u tajnosti nikada nije odrekao islama. Da sve bude još komplikovanije, svojoj libanskoj porodici, od kada je emigrirao u Urugvaj, nije rekao da je postao Jevrejin. Lejla i njena braća i sestre bivaju odgajani kao ortodoksni Jevreji. Priča je hipertekstualna i ima nekoliko nivoa, vešto se prepliću porodična priča i političko-društveni kontekst u kom se ona dešava. Lejla je ukorenjena u veri svoje majke, nekoliko puta odlazi iz Urugvaja u Izrael i na svoj način učestvuje u izgradnji Izraela kao države jevrejskog naroda. Opisi njenog rada u kibucu i njen doživljaj vere veoma su dobro i zanimljivo opisani. Odlazi u Liban da upozna arapsku porodicu kojoj ne sme da otkrije svoj jevrejski identitet, a saznaje da je njen rođeni stric bio terorista i jedan od vodećih pripadnika Hezbolaha. Rodbina je ushićeno vodi u obilazak Muzeja Hezbolaha. S druge strane, ispričana je priča Lejlinih babe i dede po majci koji su preživeli nacionalsocijalistički genocid i uspeli da spasu glavu bežeći u Latinsku Ameriku.

Na 300 strana autor nam priča ovu napetu i tešku životnu priču, a istovremeno ne sudi, već pokušava da objasni i razume. Poštuje dostojanstvo osobe koja je htela da ispriča svoju priču. Otvaraju se brojna pitanja o identitetu, pripadnosti, veri, narodu, naciji, kolektivu, emigraciji, egzilu, istorijskoj odgovornosti. Pisac kombinuje pripovedanje, esej i istorijske činjenice i podatke. Uspeo je u još nečemu, što se u pisanju porodičnih saga ovog tipa dešava gotovo uvek – da izbegne patetiku. Čitaocima je ispričao priču koja jeste jevrejska, arapska, ali i univerzalna. I sami smo na ovim našim prostorima preživeli svašta prethodnih decenija. Ova knjiga pokazuje na najbolji način kako se o takvim stvarima piše.