Slobodan Mašić

Mnogo toga se o Bitefu i njegovim tvorcima zna, ali ima onoga što često biva i zaboravljeno. Tako mi je na samim počecima putovanja „Virtuelnim vrtom“ gospodin Milan VlajčIć s pravom skrenuo pažnju da bi se trebalo obavezno prisetiti Slobodana Mašića koji je preminuo krajem maja ove godine, a ta vest je prošla gotovo nezapaženo. Upravo on je sa sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešenja Festa od 1971. do 1975. godine, dizajn filmova „Rani radovi“ Želimira Žilnika (1968) i „Nevinost bez zaštite“ Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi“ Predraga Bajčetića u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta“, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Slobodan Mašić je delovao i radio u onom vremenu kada po mnogo čemu jesmo bili deo tadašnje kulturne mape Evrope i sveta. Ova sredina je, inače, sklona tome da ljude koji su nešto važno i značajno uradili, potisne i zaboravi. Kultura sećanja i spoznaja da je nešto deo kontinuiteta retko stanuje ovde. Novi naraštaji poslenika kulture budu poneseni spoznajom da istorija počinje upravo sa njima i da pre njih ništa postojalo nije. Budući da mnogo toga ne znam i da sam mnogo toga o minulim vremenima čuo od drugih, ovonedeljni prostor posvećen je sećanjima na čoveka koji je po mnogo čemu obeležio kulturni život naše prestonice. Baš zato ne želim da se pravim pametan i otkrivam rupu na saksiji. Citiraću deo kolumne Milana Vlajčića, koju je objavio u Blicu 2015. godine. Vlajčić između ostalog piše i ovo: „Studirajući arhitekturu početkom šezdesetih, Mašić (1939) je najpre likovni kritičar Studenta, glavni urednik Vidika (sve nestalo, on ostao), grafički dizajner omladinskog nedeljnika Susret, sa do tada neviđenim vizuelnim rešenjima koja će ubrzo postati njegov zaštitni znak. Pokrenuo je Nezavisna izdanja, bio hapšen, jedna njegova knjiga je u vreme liberalizma 1971. sudski zabranjena i samlevena – neizvikana disidentska karijera (bez partijske vlasti i isključenija – kao kod nekih iznuđenih disidenata našeg doba). Svaki plakat Mašićevih je nudio različite elemente: lutke, likove andergraunda, spojeve nespojivog… Ali sa ove razdaljine primećujemo jedan stalni ideogram: petokraku u različitim tonovima, multiplikacijama, sa ivicama koje se osipaju… E pa ako ste pogledali zvezdu ubačenu u oči Jovana Ćirilova na plakatu ovogodišnjeg Bitefa, videli ste: neko je nehotično uneo znak koji spaja Mašića i Ćirilova. Nikad se nisu suštinski rastali.“