Srbija i Turska se prožimaju

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Bavi se osmanskom političkom istorijom 19. veka, posebno odnosima između Osmanskog carstva i Kneževine Srbije. Autor je akademskih članaka iz oblasti Turski ustav iz 1838. godine, Miletina buna iz 1835. godine, Prvi balkanski savez i osmansko-ruski politički odnosi.

#Budući da vam je istorija Srbije dobro poznata, kako turska istoriografija prema vašem mišljenju vidi Srbiju?

– Možemo reći da se u turskoj istoriografiji na Srbiju gleda kao na jednu od zemalja koje su se usprotivile i podigle pobunu, ako pričamo o devetnaestom veku. A ako govorimo o dvadesetom veku, to je već malo drugačije: u dvadesetom veku već se te istorije preklapaju i na neki način spajaju. Ali, ako se pogleda generalno, to ćete naći kod svih turskih istoričara, što sa žalošću moram da kažem, Srbi ne dobijaju ono mesto koje zaslužuju. Ja kao istoričar i kao neko ko se bavi srpskom istorijom mogu da kažem da Srbe i srpsku istoriju jako dobro poznajem i znam koliko su važni. Tu podrazumevam važnost sa istorijskog aspekta, ali i važnost koju danas imaju.

#Nijedna istorija nije oslobođena mitova. Koliko su se u srpskoj istoriji održali recimo mitovi o Turcima?

– Ovim sam se posebno bavio, pogotovo mitovima koji su vezani za Srbiju. Srbiju ne možemo, kada je reč o 19. veku, odvojiti od ostatka sveta. I u Srbiji je tada otpočeo poseban period, a i u Turskoj. Ono što jeste bilo novo to je razvijanje nacionalizma i posledice koje je proizveo. Kao istoričar mislim da se prvo razvija nacionalizam, a nakon toga nacija. To važi za Srbe, Turke, ali i za ostale narode. Kada se stvari tako posmatraju, mitovi se ne mogu odvojiti od nacionalizma. U tom procesu razvijanja nacije mitovi su veoma važni, zato što ljudi naprosto imaju potrebu da kreiraju, stvaraju zajedničku sudbinu i sve ono što dele – patnju, bol, razumevanje sveta u kome žive. Kada se stvari tako posmatraju, mitovi su prisutni i u srpskoj istoriji, ali važno je naglasiti mitovi nisu karakteristični samo za Srbe i srpsku istoriju.

#Kako Turci danas gledaju na istorijske ličnosti koje Srbi doživljavaju kao svoje junake poput Karađorđa?

– Jedna od tema mog doktorskog rada jeste Karađorđeva i Miloševa pobuna protiv osmanske vlasti, vi kažete Prvi i Drugi srpski ustanak. Pokušao sam da istovremeno proučavajući turske i srpske izvore pronađem ravnotežu, da vidim suštinu. Ovu temu je proučavao još jedan istoričar pre mene, ali on nije proučavao srpske izvore, oslanjao se samo na turske izvore. Iz tog ugla moj rad je prvi takav rad u Turskoj. Kada govorimo o Karađorđu, naravno, on je za Srbe nacionalni heroj, za Turke on to nije. Metaforički rečeno: imamo dva Karađorđa, jedan je onaj koji je bio istorijska ličnost, a drugi je heroj oko koga su se isprepletali razni mitovi. Sa istorijskog aspekta, iz turskog ugla posmatranja, Karađorđe je osoba koja je pokrenula pobunu. Ali, tadašnji sultan Selim Treći nije teretio tadašnje srpske predstavnike, nego je čak Karađorđu pružao podršku u vidu novca i baruta, zato što se Karađorđe i njegovi saradnici nisu usprotivili sultanu, već dahijama koje su bile prisutne u Srbiji. U osmanskim izvorima se navodi da je Karađorđe fantastična prilika koju treba iskoristiti da se dahije svrgnu i sklone. U prvo vreme Karađorđe se bavio samo propagandom koja je bila usmerena protiv dahija, a za sebe je tvrdio da je sultanov čovek. Ako se zna da ga je sultan Selim Treći zaista podržavao i slao mu pomoć, onda se na neki način može reći da je bio njegov čovek. Ali, kao što to uvek biva kada se više sila umeša, onda se situacija i menja. Tako je bilo i u ovom slučaju kada je Rusija umešala svoje prste. Kada je počeo tursko-ruski rat, Rusi su podržali Srbe i pobuna poprima drugačiji oblik. Karađorđe je počeo da razmišlja u ovom pravcu: 'Možda bih i ja sad mogao da stavim pod svoju kontrolu'. Istoričari ovo nazivaju različitim imenima, ali većina srpskih istoričara to vidi kao početak stvaranja države. Ima i istoričara koji misle da je to bio zapravo način zaštite Srba. Kada se svi ti događaji sagledaju sa današnje distance, može se, iz srpske perspektive, kazati da je to bio prvi korak ka nezavisnosti.

#Koje mesto onda zauzima Miloš Obrenović?

– Kodža (veliki, jaki, prim. red) Miloš je prema mom mišljenju jedna od najpametnijih ličnosti, u političkom smislu, tokom devetnaestog veka, najveštija na Balkanu. Da Miloš Obrenović nije postupio tako kako je postupio, prema mom mišljenju, Srbi bi verovatno još dugo, dugo čekali na nezavisnost. I srpski istoričari tumače da je Karađorđe bio hrabra i odvažna ličnost, dok je Miloš bio lukav. Kada sve ovo kažem, treba imati na umu da je 19. vek nezgodan i težak period i onaj ko tada nije znao da se bavi politikom, jako je teško prolazio. Moram da kažem i to da Miloš u osmanskoj istoriografiji nije značajnije zabeležen. Istoričari znaju za Karađorđa i sigurno su negde čuli za njegovo ime, a za Miloša Obrenovića znaju oni koji se uskostručno bave ovim temama.

#Ima mišljenja koja sve značajniju ulogu Turske na političkoj, ekonomskoj, pa i kulturnoj sceni posmatraju kao neoosmanizam?

– To je tema o kojoj se zaista može mnogo raspravljati, čitao sam mnogo o tome, ali čini mi se da je reč o idealističkom pristupu koji nema veze s realnošću. Čak i da postoje želje da se vrati osmanski period, to je nemoguće, svet se promenio. Recimo, ako Turska sarađuje s nekom zemljom na kulturnom polju, gde se međusobni uticaji razmenjuju i prožimaju uz sticanje novih iskustava, to može biti samo korisno za sve. To se isto može primeniti i na ekonomiju. Ako se razvijaju ekonomski odnosi, od toga koristi imaju i Srbija i Turska. Što se političkih pitanja tiče, reći ću samo jednu stvar. Kao što je poznato, Nemci i Francuzi su do pre šezdeset godina jedni druge ubijali dok danas sarađuju. Prisetimo se kada je bio poslednji srpsko-turski sukob, u vreme balkanskih ratova, danas ne delimo čak ni granice. Dakle, ne postoji razlog zbog čega bi se Srbi plašili Turaka, niti Turci od Srba. Možete prošetati Knez Mihailovom i videti koliko mladih iz Turske provodi svoj vikend u Beogradu. Jedna od najlepših destinacija sada je Beograd. Znamo da je i za Srbe naša obala veoma privlačna. Ako ljudi stalno budu nastojali da razvijaju prijateljstvo i međusobno se pomažu, to može biti samo na obostranu korist.

U srcu Balkana

– Otvaranje Instituta Junus Emre – Turskog kulturnog centra u Beogradu, srcu Balkana, čini nas veoma srećnim. Otpočeli smo sa kursevima turskog jezika u našem centru. Očekujemo učenike, sve one koje zanima Turska i turska kultura, one koji žele da posluju sa Turskom i iz tog razloga uče jezik, uopšte sve naše srpske prijatelje, kaže Selim Aslantaš.