Sva književnost ne treba da bude politička

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pitali smo Giljerma Martinesa, koga su u goste doveli Institut Servantes, Ambasada Republike Argentine i njegov ovdašnji izdavač, može li ovaj roman posmatrati kao vid otpora protiv straha i patnje što ih diktatura donosi, a Argentina ih, nažalost, dobro poznaje.

– Ima nekih ljudi koji su roman tako protumačili, iako mi to nije bila namera. Naravno niko ne može da utiče na to kako će čitaoci tumačiti nečije delo – kaže Martines za Danas i dodaje – Jedno od pitanja koje ovaj roman postavlja jeste svojevrsna napetost između bola žrtve zločina i težnje za pravdom i koliko društvo može da je zadovolji. Možda ima nekih situacija koje se mogu dovesti u vezu sa diktaturom (argentinska vojna hunta bila je na vlasti od 1976. do 1983, a general pukovnik Horhe Videla bio je na njenom čelu do 1981, prim. aut.) ali napisao sam pre svega policijski roman.

Budući da je „Spora smrt Lusijame B“ roman pun asocijacija i skrivenih značenja, pitali smo autora da li je književnost oružje u borbi protiv sveopšte društvene nepravde:

– Može da bude. Ima mnogo velike političke literature. Neki kažu da je Danteova „Božanstvena komedija“ politički pamflet. Ima dela koja su otvoreno pisala o političkim prilikama i značajno uticala na svest ljudi. Ali, mislim da sva književnost ne treba da bude politička, već da može da bude i svet za sebe gde ima dovoljno mesta za maštanje, lične zaokupljenosti, sećanja iz detinjstva, izgrađivanje drugačijeg sveta. I to je književnost.

Mnogo je onih koji govore da je prava književnost nestala i da ju je globalizacija ubila, da je dobra književnost pala kao njena prva žrtva. Na ovu našu primedbu Martines odgovara:

– Ne mislim da je tako. Svako od nas drugačije doživljava stvarnost. Mislim da kada neko uzme da čita knjigu, očekuje da pročita nešto što će mu pomoći da stvari vidi iz drugačije perspektive. Mislim da mnogi autori uspevaju da sačuvaju svoju posebnost, uprkos sveopštoj uniformizaciji.

Naš sagovornik jedan je od najprevođenijih argentinskih pisaca i to na preko 40 jezika. Prema romanu „Neprimetni zločini“, za koji je dobio i prestižnu nagradu Planeta, Aleks de la Iglesija snimio je film „Oksfordski zločini“ (2008) sa DŽonom Hartom i Ilajdžom Vudom. Na pitanje kako su njegovo delo prihvatili čitaoci drugih jezika i kultura, Martines kaže:

– Veoma teško je odgovoriti na to pitanje. Do mene uglavnom stižu pozitivne kritike. Kada se čitalac susretne s piscem, uglavnom želi da pohvali njegovo delo i podeli sa njim ono što mu se najviše u knjizi svidelo. Ne znam da li je neko čitao jedan ili više mojih romana, ali mislim da niko nema problem sa čitanjem mojih knjiga: u njima nema egzotike, pisanja o određenoj lokalnoj kulturi koja čitaoce ograničava da ih razumeju. Priče koje pričam su uglavnom univerzalne.

Matematičar i pisac

Giljermo Martines (1962) doktorirao je matematičku logiku na Univerzitetu u Buenos Ajresu i završio postdiplomske studije na Oksfordu. Bio je gostujući profesor na brojnim fakultetima u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama i Latinskoj Americi. NJegovo književno stvaralaštvo počiva na delima Borhesa, Henrija DŽejmsa, Kafke, Tomasa Mana, Gombroviča, Kazanove, Darela, Tolstoja, Kapotea i Felisberta Ernantesa. Preveo je na španski delo našeg matematičara i književnika Vladimira Tasića.