Svako ima svoj Istok

Tražio sam tu prvu rečenicu da započne, vodi i okonča priču. Rečenicu koja bi stalno izmicala mom peru i gubila se u laganom oblaku misli taman kad pomislim da sam je uhvatio… Izgubljenu reč…”, upravo ovim rečima počinje odličan roman turske književnice Oje Bajdar “Izgubljena reč”, u izdanju Derete i prevodu s turskog Vesne Gazdić. Oja Bajdar je bila gošća novosadskog Proza festa i Beograda, gde se u Deretinoj knjižari takođe družila sa čitaocima.

Budući da roman tretira bolnu, škakljivu i za mnoge nepoželjnu temu tursko-kurdskih odnosa i sveopštem stavu Zapada prema Istoku, pitali samo Oju Bajdar da li joj se čini da Zapad ne razume kompleksnost Istoka i njegovih kultura.

Tačno je da Zapad ne može sasvim da shvati Istok, ali mi u Turskoj imamo isti slučaj zapad Turske ne shvata sasvim ono što se dešava na istoku iste zemlje. Zato uvek kažem da svako ima svoj Istok – kaže u razgovoru za Danas Oja Bajdar.

Glavni junaci njenog romana uspešni pisac Omer Eren i njegova supruga Elif, ambiciozna naučnica predstavljaju lice moderne Turske l njihovu mladost obeležile su revolucije, borbe protiv predrasuda i težnja za pravdom. Sada oni to isto očekuju od svog sina, fotografa, ali on ne želi da bude novi heroj surove ratne svakodnevice i povlači se na daleko ostrvo na severu Evrope. S druge strane, mladi par koji iznenada upada u Omerov život po svaku cenu hoće da napusti planine na istoku zemlje i pakao kurdsko-turskih sukoba. Susret s tim prkosnim mladim ljudima nateraće ga da krene u samo žarište tih dešavanja kako bi pronašao sebe.

Kroz ceo roman vidljivo je da su svi junaci žrtve istorije. Ponekad se čitaocu čini da mu sve nekako poznato i zato pitamo autorku koliko pisanje može da pomogne u suočavanju sa bolnom prošlošću?

– Ranije se o ovakvim stvarima nije moglo pisati. Međutim, danas sve više pisaca piše o ovim temama, sve više pisaca se suočava i obračunava sa prošlošću. Mislim da je najbolji mogući način da se to radi preko književnosti – odgovara Oja Bajdar.

Vešto vođena i dobro ispričana priča, koja čitaoca vodi preko spaljenih planina na istoku Turske, južnih pograničnih mesta u kojima strah parališe život, kao i kroz velelepne gradove i prelepe pejzaže severa Evrope postavlja mnogobrojne nedoumice i dileme. Da li treba nametati svoje vrednosti deci ili ih treba pustiti da sami stvore svoje? Da li je humano zarađivati fotografisanjem ljudskog stradanja? Može li običaj da bude vredniji od ljudskog života? Postoji li sigurno mesto u svetu ili je ono unutar nas samih? Da li pisanje na ovakav način voditi ka katarzi.

– Pisac sam, po sebi, dok piše o ovakvim stvarima doživljava katarzu. Ja sam na početku pisanja ove knjige bila jedna, a na kraju sasvim druga osoba. Mislim da bi bolje bilo reći da sam doživela prosvetljenje i osvešćivanje. Ne treba zaboraviti da mnogi ljudi zato što nisu upoznati sa stvarima i nemaju nikakvo mišljenje o njima. Ono što mi pisci zapravo radimo jeste da ljudima pomognemo da osveste takve teme – kaže sagovornika Danasa.

Na pitanje koliko u lokalnom kontekstu govoreći, nezavisno od toga ko je u Turskoj na vlasti, tamošnje društvo spremno da se suoči sa kurdskim pitanjem. Oja Bajdar odgovara:

– Budući da su se oduvek smatrali nadmoćnom nacijom, Turci su s nekim nipodaštavanjem gledali na Kurde. Svaki put kada su se Kurdi pobunili i digli glavu protiv nečeg pojavila bi se vojska. Turska država je to rešavala silom i pritiskom slala je vojsku na lice mesta. Konačno, 2010. došlo je do toga da je država rekla Nećemo više ratovati i nekih pet do šest godina je trajao period primirja kad se ušlo u rešavanje problema. Tada su svi malo odahnuli, došlo je do opuštenije situacije. Prvi put se dogodilo da su Turci Kurdima dozvolili da govore svojim jezikom, što je dovelo do opuštanja obe strane. Ali, to je kratko trajalo. Erdoan i njegova partija iznenada su promenili politiku, opet je poslata vojska i do sada za nas neviđeni rat se dešava u tom području Turske. Trenutno se kurdska gerila bori sa turskom zvaničnom vojskom u najznačajnijim gradovima na istoku Turske, koji su bukvalno sravnjeni sa zemljom. U poslednjih pet meseci umrlo je, poginulo ili stradalo na hiljade ljudi. Među turskim narodom ponovo se pumpa nacionalizam, govori se da su Kurdi izdajnici I stvara se loša klima. Kurdi su se od Turaka mnogo udaljili. Napravljen je razdor, a nekad su živeli normalno priča Oja Bajdar.

Okupacija univerziteta

Naša sagovornica rođena je u Istanbulu 1940. U završnom razredu Francuske devojačke gimnazije “Notre Dame de Sion” napisala je roman “Alah je zaboravio svoju decu”, zbog koga umalo nije izbačena iz škole. Diplomirala je sociologiju na Istanbulskom univerzitetu 1964. Iste godine dobila je zvanje asistenta. Kad je Veće profesora dva puta odbilo njenu doktorsku tezu “Rađanje radničke klase u Turskoj”, studenti su u znak protesta okupirali fakultet, što je bila “prva okupacija univerziteta”. Jedno vreme radila je kao kolumnista. Posle vojnog udara 12. septembra 1980. napušta zemlju. Za zbirku priča “Zbogom, Aljoša”, koju je napisala 1991, dobija nagradu “Sait Faik”, a za roman “Mačja pisma” nagradu “Junus Nadi”. Po povratku u Tursku radila je kao redaktor “Enciklopedije Istanbula” i kao glavna urednica “Enciklopedije sindikata u Turskoj”. Objavila je romane “Povratak nikuda” i “Njegov pepeo je ostao vreo”, za koji je dobila nagradu “Orhan Kemal”. Njen roman “Vrata od Judinog drveta” iz 2004. dobio je nagradu za književnost “Dževdet Kudret”.