Sve o mojoj baki

Zato se italijanska novinarka Vana Vanučini poduhvatila ozbiljnog istraživanja i napisala knjigu „Ljubav u sedamdesetoj“ koja je prošle nedelje izašla u Italiji. Nema ozbiljnije kulturne rubrike u tamošnjoj štampi koja joj nije posvetila barem nekoliko redova, a u slučaju rimske „Republike“ posvećena joj je cela strana.

Vanučinijeva je tako svesno otvorila raspravu o mestu starijih ljudi u italijanskom društvu, koje je poput većine razvijenih evropskih društava, sve starije. Ukazala je na ono o čemu se ćuti: potrebi za ljubavlju.

Prema njenim rečima sve više muškaraca i žena u poznijim godinama biva uključeno u revoluciju ljubavi. Pred nama je potpuno novi društveni fenomen: o ljubavi i seksualnosti u trećem dobu se počelo otvoreno promišljati, razmišljati, ali i govoriti. Nema sumnje da su i nove tehnologije poput interneta, mobilnih telefona i ostali tehnološki izumi tome doprineli. Autorka je sakupila ispovesti nekoliko desetina žena i muškaraca i ukrstila ih sa mišljenjima stručnjaka: psihologa, sociologa, lekara.

Na ovim prostorima je u svojoj autobiografiji o vođenju ljubavi u starosti progovorila hrvatski dramaturg gospođa Mani Gotovac. Njena sadržajna i interesantna knjiga o životnim samospoznajama je pored nekoliko pozitivnih književnih kritika utonula u zaborav. Navedeni i mnogi drugi primeri postavlja još jedno pitanje. Koliko godina treba da ima ljubavnik? Za starije muškarce, je, misli Vanučijeva, potpuno prihvatljivo da budu u društvu mlađih žena, dok je za žene u poznijem životnom uživanje u seksu nešto što nije već stolećima dozvoljeno i predstavlja tabu. Takve žene protiv svoje slobodne volje bivaju obeležene i nažalost, nijedan evropski jezik ih ne naziva lepim imenicama.

Odakle onda potreba da se ovaj tabu sruši? Vana Vanuči ukazuje na bitnu činjenicu. Sadašnje bake se ni u starenju ne odriču svojih legitimnih želja, neke su nažalost rano ostale udovice. Ali ono što jeste ključno je to da su današnje sedamdesetogodišnjakinje bile mlade u doba buđenja feminističkog pokreta i sveopšteg oslobađanja i emancipacije žena. Onda i ne čudi što se ceo odnos prema rođenoj deci, unucima, pa i seksualnosti potpuno razlikuje od onoga čemu su ih učile njihove majke i bake.

Lekari tako upozoravaju da izborano i opušteno telo nije prepreka za seksualni život. Mnogo je parova koji su i u trećem dobu seksualno aktivni, naravno u skladu sa godinama: niko ne očekuje da vode ljubav kao dvadesetogodišnjaci podseća Vanučijeva. Ljubav i seksualnost kao njen neodvojivi deo postaju promišljeniji i zreliji.

Predrasuda nažalost ima još uvek. Ali, ima mnogo načina da se o zreloj ljubavi progovori. Tako će se pomoći i svima i starijim osobama, ali i onima koji žive sa njima ili pored njih. Ovakve knjige ključ su boljeg razumevanja među generacijama. Stariji tako imaju puno pravo da vole i budu voljeni, a mladi su dužni da realnost vođenja ljubavi u starosti prihvate umesto da podležu seksističkim predrasudama. Knjiga Vane Vanučini je, kako se čini, tek početak. Važno je da je međugeneracijski dijalog ipak počeo.